Наша књижевност

Повратак Марка Х

она мучи саму себе, глупаво се окривљује. Па ипак с његових уста је чује. И гдје, и коме2 О, како је то грозно. Зрака! Зрака!

Уплетена у клупка властитих питања и одговора, она је бје- · снила на саму себе исто толико, колико и на њега. Предбацивала је себи, што је уопће ушла у крчму, што је Бранка повела и слала га унутра. Није требало то чути, није требало то чути! Разјађена и огорчена, она онда није могла при погледу на скупину, што се око Марка купила и кесила (чувши његове ријечи „љубав према породици“) да не плане, и изгуби, што се каже, равнотежу. Приступила је брзо скупини и одгурнула одлучно гледаоце, па се створила покрај Бранка, крчмара и Марка. У онај часак, кад је унишла и застала на вратима, Бранко је био одмах опазио и викнуо „мама“!,, али у галами то се није чуло. Сам Марко није, све док се није створила пред њим и искрснула као дух из источњачких прича, ни знао, да је дошла.

— Шта» — викнула је пресијецајући му ријечи, док ју је он забезекнуто гледао — је ли то љубав за породицу, да се ту повлачиш с којекаквима, а нас остављаш» Та, сина сам ти послала, а ти ништа. — Па га ухватила за рамена и почела дрмати. — Шта причаш ту и исповиједаш сег

Марко ју је гледао забринуто, усне су му се трзале.

— Али, Анчице, анђеле мој! — замуцао је мутно и очајнички — куд ја овакав могу к вама2 Ја сам вас уништио. Пропало је све о чему сам сањао. Како онда могу да будем под истим кровом са својим жртвама» Јер ви сте моје жртве.

И Марко широко замахну руком.

— Не лупетај! — Анчица је већ била изгубила свако стрпљење и постала блиједозелена од узрујавања. — Ко тебе презире, ко омаловажава, ко презире, ко је твоја жртва. Дођи, за милог бога, себи. Зашто ме тако гледаш» Изиграли те, па изиграли, изиграли су и хиљаде других. Чаршија је крива а не ти, она је све загадила. Марко! — завикнула је из дубине своје несреће — знаш ли.ти за себе. То, што сада радиш, није убијање само себе већ и нас, а све остало није важно.

— Јесте, лупио се он по прсима. Овдје у мени је згажено, овдје попљувано. И не може се преко тога, зар можеш бити иначе човјек» Ето браћо! — и Марко се наједампут почео понова обраћати осталима узвикујући испрекидано — породицу упропашћујем, јер су мене упропастили.

— Та шта им причаш, баш тг разумију, ови! — И Анкица се окренула скупини, већ посве изван себе. — А што сте се ту нагрували, копилани. Што јег Чудо какво, је ли2 Како вас није ИО Гдје си ти већ трећи дан>

— Види је, како само галами —.• викну неко из скупине.

— За своје паре смо овдје!

— Ајде кући, па с њим расправљај.

— Не ћеш га ни одвести, Покажи ту силу, а не дреку.

— Видјели смо ми већ таквих.