Наша књижевност

Повратак Марка Мишковића

олајавао и ружио — мртав је (а мртвима се прашта), не би било згодно да се не оде, на прагу су избори за уставотворну скупштину.“ Тако је по прилици закључио газда Јован а с њиме и чаршија, кад су одлучили да походе мртвог Марка. — Пијано живио, па пијано и умро, обићи ће „мејита“, сахранити и више се с њиме, богу хвала, не ће имати посла. А уједно зачепити ће се уста лајавцима (какав је уосталом био и тај покојник) да се је недостојно поступало са националним прегаоцима макар ови завршили срамно као пропалице и пијандуре као и мајстор Марко. Заслуге су заслуге (а каквер никакве ако ћемо право, али мртав је, ђаво га однио, па ради будала и наивчина) и ми их успркос свега каснијег Марковог настојања да погази и попљује своју робију — поштујемо и ево одајемо им својим доласком признање. — Газда Јован је при одласку, пошто се је поклонио и прекрстио над мртвацем, позвао Анкицу Мишковић, која је стајала шутке, упаљених очију крај узглавља Маркова и рекао: — Трошкове сахране, секо, узеће на себе национални борци, а послије ћемо разговарати о дјечици. — Гледао је по обичају преда се. — Хвала — одговорила је сухо и са шапатом Анкица — и националним борцима и теби газда Јоване, али Марка ће сахранити породица, то јест ја и дјеца. Није потребно! — И какав си ми ти мајчин борац, који се борио да што више згрне, имао си ти мој јадни Марко право, мислила је суспрежући гњев. — Како хоћеш, ми хоћемо да ти помогнемо, не замјери — опрости се газда Јован и у гласу као да му затитра скривена поруга. Или се то Анкици само чинило2

Око седам сати није било никога, осим неке старице и Бошка Савића, који је тих дана дошао, као инспектор министарства унутрашњих дјела, службено, у касабу. Собицу су освјетљавале воштанице и кандило светог Георгија пред којим је старица молила посмртне молитве. Прозор је ради задаха био полуотворен и влажна, магловита јесења ноћ оматала је Марка Мишковића.

Тада измучен свиме, бунован, Бранко, који се читавог дана устручавао да уђе и погледа мртвог оца (некаква нејасна, безразложна бојазан држала га је цијело вријеме) охрабри се и приђе одру. Несавладљив страх сапињао му је тијело, лежао попут утега у ногама, кочио |очне капке. Одломци мисли, осјећаја и снова плели се и мрсили, гаснули и опет искрсавали у равномјерном тијеку. Умор и туга. И јад. И тишина. Сјене кандила, црни лик старице пред иконом, негдје у даљини (врло далеко) њему непознати Бошко Савић. Свијетло воштаница се повија и ствара над главом очевом тих и танак круг мутног сјаја од магле, смрти и јесење ноћи.

А било је све обично и тихо. И отац је тих. Однекуд пуче бескрајно небо неког далеког аугуста оројеног звјездама и пјесмом зрикаваца. У пожњевена поља утоњује ход и нигдје нема станка. Широко излази главата звијезда, црвено се жари, расипа преко небеског свода раскошан, сјајан реп. Не бој се, сине, то је само репатица и сја. Очеве очи горе као та далека звијезда, а дланови су му меки као љетна ноћ. Гле, воде поточића модре и брзе. Косовка

3 Књижевност