Наша књижевност

'

дјевојка носи кондир лађане водице. То је његов глас: бурма позлаћена. И загасите сунчане зраке га односе онога Видовдана. И опет се ваља црна гомила и расте, прерастава у прозоре на кући газда Јована, капке за којим сја ружичасто свијетло. Не, то су воштанице и отац је мртав. Ах, какве воштанице и одакле мртав, чудио се дјечак — зар не иду они недогледним пољем и репатица безумно сја, колико само свјетлости и сјаја. Неко је подигао капке и иза њих је тај сретни свијет звијезда, зрикаваца, бескрајног плавог неба и модрих поточића. Пусти ме, оче, рече дјечак сањиво, спавао бих. Како је лијепо под звијездама, како је дивна ноћ, колико пространства и сна. Ах, зашто ме водиш у крчму међу пјанце, међу пакосне, озлојеђене људе, у нечистоћу, гадни, неподносиви задах и смрад. Бојим се, мене је страх. И зар покрај звијезда, дивног плавог неба и бистрих вода могу да постоје смрадне, нечисте крчме. Зар смију И откуд таква и толика разликаг Одакле тај несразмјерг

Дјечак се је све више заносио.

— Хеј, шта ти је, дијете, зашто вичеш и с киме ти то говориш. — Бошко Савић је дрмао Бранка и зачуђено га гледао.

— Ништа, смучило ми се — одврати Бранко пренесећен, и још не дошавши себи потпуно, одјури из собе.

Бошко Савић слегну раменима па и сам пође. Мисао која га је цијело вријеме прогонила док је стајао крај мртвог Марка и даље је у њему као досадан комарац неподношљиво зујала: „Тај пијани, несретни Марко Мишковић кад је увидио да је преварен и изигран изабрао је пропаст и смрт а ти си легао на руду. И ето, та мртва пропалица уствари је ипак према теби велик ч0вјек а ти си, господине инспекторе, ситна, мала хуља.“ И та га је мисао разједала.

Пред иконом је она старица метанисала и молила посмртне молитве. Уђе Анкица Мишковић, која је дотле метала дјецу на спавање и жене које су дошле да пробдију ноћ чувајући мејита.

Бошко Савић се опрости.

(Фрагменти из романа „Зид младости“)

Новак Симић