Наша књижевност

ИВА О РА

Сну смо дали жизот, и дах,

ш чврстину,

пш сан више није мрежа ваздушаста,

да у ноћи

жудно тражи месечину, и у праскозорје

први цвркут ласта.

Сад је чврст,

опипљив,

део нашељћ ткива.

Жубори к'о извор,

#70 сунчев зрак сија.

Буја

сналом жита с узаврелих њива и у себе

живот све јазе упија.

Он је чврст

к'о стабло с дубоким кореном: ~

с венама се нашим силео сваком жилом.

Ту је —

у додиру пијука са стеном, пера са хартијом,

разбоја са свилом.

Ту је чврст к'о кремен да варнице проспе: