Наша књижевност

НАД НАШИМ БРИГАМА

Пуста се чини покисла улица

док се уморан из одбора враћа. Заспалим крајем нечујно корача, а кишне капи крај фењера лете;

и радостан је што та одмор чека, и пружа длан свој капима ко дјете.

Сјети се тада и минулих дана

када је некад кроз туђе баште

ко беран лут'о рањавих табана.

И мудро хода збуњеноља ђака када окити с капија улицу кликтавим смјехом јато дјевојака.

Нечујно сада том улицом прође, на утлу неком замишљено стане, и слуша жудно покисле кестене, и жубор кише са стреха у жљебу. Али се одмах као кривац прене_ и мјери тешке облаке на небу.

Пред њиме опет широм се отвори препуни каталоћ сложених брила: — толико плодних њива и хектара пио нашем плану треба узорати,

у селу откуп сметају кулаци

и да ли кисне сјеме у бараци>

И опет журно он у одбор тази. Са стола пламен старе петролејке