Наша књижевност

154.

ког духа, нити о заслугама лажног просвегитељског снобизма разноразних немачких краљева, кнежева и војвода, који су сву немачку књижевност одозго упутили у правцу слепог подражавања француског дворског класицизма, у шупљу реторику, отргнуту од земље и народа, у литерарно ропство. Тај снобизам односио се према немачкој књижевности исто тако непријатељски као што су се и његови носиоци односили према сваком прогресу народних маса. Том снобизму и свему што је са тим везано била је намењена борба двају великих Гетеових претходника и узсра, Лесинга и Хердера, који су својим књижевним радом хтели да пробуде немачки народ за свестан народни живот, -

Дубока противречност између немачке друштвене стварности и

полета немачког духа у књижевности и филозофији проистиче из.

општег стања у којем се Немачка затекла у односу на светско-историска збивања у тадашњој западној Европи. У западној Европи централизоване националне државе. са сазрелом буржоазијом, која је рецимо у Енглеској — имала револуцију за собом, или су — као у Француској — њени најсвеснији и најреволуционарнији елементњ окупљали око себе све антифеудалне друштвене снаге и водили их у победоносни јуриш на световне и црквене тврђаве феудализма; у немачким земљама економски и политички беспомоћно грађанство, заостале и ограничене масе градске и сеоске ситне буржоазије, жалоске творевине политичко-економске поцепаности и разједињености, одвојене безбројним граничним стубовима и подложне безбројним већим или мањим владарима анахронистичних државних творевина и творевиница.

Побијајући шовинистичке заблуде о нарочитој мисији Немаца, Меринг је у свом чланку „Нешто о натурализму“, написаном 1892, приметио да су Немци само захваљујући малочас описаним околностима могли да стекну глас „народа песника и мислилаца , јер „до таквог развоја могло је доћи само зато што је беда немачке стварности свим талентованим људима грађанске класе који су те= жили ка вишем онемогућила борбу на политичком и социјалном пољу и потиснула их у књижевност. “= Ји

Полет немачке друштвене мисли у другој половини ХУШ века, који се огледа у великим тековинама немачке класичне књижевности и филозофије, заснива се према томе на двема чињеницама:

прво, на историским тековинама друштвене мисли у другим земљама, а нарочито на свем оном духовном богатству које је проистекло из проблематике сазревања, борбе и победе као и учвршћења буржоаског елемента у Енглеској, Холандији и Француској;

друго, на једностраном, чисто књижевном, то јест контемплативном правцу напредне друштвене делатности у Немачкој, условљеном немачком 'заосталошћу у којој није било никаквих реалних ослонаца за револуционарно остварење најнапреднијих тежњи те епохе. Е а

2 Мећипа, Хиг Глегагоезећсћје, св. П, Берлин 1930, стр. 104. м

(

о савио ока -ноаввивии

.