Наша књижевност

|

Свадба. ; АУТА ) 201

интендатури и убрзо закрчи двије упоредне улице потпуно исељене и празне дању као и ноћу.

Само задња кола остадоше да тетурају по тргу као да их је сасвим ошамутила љеворјечка ракија. Мучило их је неко снажно штуцање и оштар прољећњи кашаљ; заустављала су се, покушавала да скачу уназад или поребарке и с љутим крицима пуштала су густ дим позади. Најзад се некако докотрљаше до затворске капије и као случајно стадоше пред њом. ;

Док је црн и запуштен коврчави шоферчић журно пословао око мотора, два спроводника приђоше капији и почеше да куцају, зову и звоне истовремено. Отвори им замјеник шефа затвора Анчић, витак младић румена лица, „жандар по струци и професији“, што се већ на први поглед могло видјети по добро очуваној униформи са мноштвом кајишева изукрштаних оспријед и позади и по сјајним кожним камашнама. Не би му мило што види „савезнике“, али ускоро, више по њиховим знацима него по ријечима, схвати да они ништа не траже, да напротив нуде, а.о томе се већ дало разговарати. Нудили су, управо упорно наваљивали ла му утрапе у руке рибела, комунисту, партизана и пређониера осуђеног на смрт у Подгорици и који — ту, нишанећи кратким пушкама у затворски зид, објаснише шта треба да буде с њим.

— А колико их има2 — упита Анчић, пошто му се учинило да се не ради о једном човјеку, и да би га боље разумјели привикну Колико људи, људи, човје-ка2

— Уно! — један од спроводника подиже кажипрст у вис и тек тада се сјети да извуче из џепа подебелу запечаћену коверту и да је пружи жандару. Свежањ је био јасно ћирилицом адресован на управу четничког затвора у Колашину а на полеђини је писало да је упућен од националистичког суда у Подгорици.

Видећи да ће свакако морати да прими човјека, Анчић искористи прилику да бар изрази своје негодовање и неслагање, чак и мишљење, које иначе није смио рећи људима који разумију језик м који оно што им се каже могу у нежељеном облику пренијети на надлежно мјесто.

— Кад су га осудили у Подгорици — расжеже он подмигујући лијевим оком и надувајући црвене образе — као зашто га нијесу могли и убити тамо» Гдје то пише, по коме параграфу и пропису, молим ја вас, морају баш сви комунисти да се поубијају у Колашину и нигдје другог Ето, доводе их из Фоче, из Пиве, из Полимља и из божје мајке, довели су једног из Шпаније и неке Јевреје, Чифуте и Србијанце и сваког ђавола — све то разумјем: наши их заробе, наши ће их и стријељати, борба... Али ово — да их и ви доводите живе, да код вас нема „јунака“ који може испалити пушку на везана човјека, то апсолутно не верујем! Добро: војска нијесте, то зна свако; од наоружаних комуниста се бојите и бјежите као од ђавола, па вас зато поцмека толико колико има метака при себи, али зашто се бар на везанима не осветите2 Да нијесте ви као неке добре душе, као неке задушне бабе откуд> Јок, није то, знам ла

4 Књижевност