Наша књижевност

цао пред замасима кундака, враћао се, налијетао и стално у покрету набрајао:

Ако стигнеш до Краштице скратиће ти ногавице;

ако стигнеш до Зубаче остаће ти у њој гаће,

ако стигнеш у Дубраву — . изгубићеш грдну главу...

Сирена првог камиона објави полазак. Крчме се поотвараше и избљуваше потоке зелених униформи. Развесељено, насмијано и загријано људство растрча се цестом тражећи своја кола и своја мјеста на њима, С врата и прозора поздрављали су бркати Лашићевп четници: „ Ревидерћи, ревидерћи“ — показујући папагајску способност да запамте и понове неразумљиву ријеч.

Машине заклопараше. Полазиле су на кратким размацима једна за другом. Само је још кратко вријеме код задњих кола трајала чудна игра пуна мржње и увреда с обје стране, затрована немоћним гњевом и слијепа за све друго, између бјелоглавог дјечака и нарогушеног патуљка с пушком.

Најзад пођоше и та задња кола а на изрованој цести оста сам и невесо дјечак. Све дотле занесен призором који се одигравао пред крчмама, Рајчић се тек тада сјети непознатог везаног човјека који је сад могао бити слободан а који то, вјероватно, више никада неће бити. Луда нада, увијек се она на исти начин топи и јалови! И увијек му се, послије њеног гашења, поставља иста загонетка: зашто једној страни полази за руком све, а другој ништа2 Ствар стоји тако да они вежу, затварају и стријељају, да су затвори пуни а нова гробља безбројна као и губилишта и да ће се на крају остварити пророчанство талијанског официра који је рекао да ће становништво Црне Горе бити до те мјере смањено да сво стане у једну осредњу бараку. А кад је тако, чему још може човјек да се нада2...

Утишан испражњени крај с хуком потока, с празним црним шу“ мама и пустим путовима, учини му се неутјешно ојађен. Као да се година вратила уназад, као да опет почиње она прошла мртва јесен — тужно доба пустих ноћи, мокрог мрака и безнађа.

А колона се опет пела и спуштала. Уз очајну шкрипу и стењање дотрајалих мотора, она најзад пређе вододјелницу и спустисе у долину Таре. Код Матешева без задржавања пређе у „Буришићеву зону“ а пола сата касније и у њен центар — крвави Колашин.

На главном градском тргу из кабине првог камиона изађе избријан и напудерисан кицош-официр с кожном ташном у руци и пјешке се упути према „консулату“, једној удобној а укривеној згради из које се управљало снабдијевањем и финансијама, храном и џебаном, ратом и миром и судбином четничке „државе на Пиви, Тари и Лиму“. Колона продужи одавно познатим правцем према

.