Наша књижевност

Свадба 203 |

Увијек је Анчић у сусрету с тим људима имао непријатно осјећање личне слабости и стида због ње и увијек му се чинило да тај стид вири испод звекета оружја и позива на закон којима је покушавао да га прикрије. И сад, док укрућен стоји у свом сигурном царству, он осјећа дјелић тог стида и како му од њега удара крв у лице а пред очима му се ствара немогућа слика — као да је тај у камиону главом Стево Мулевић или Милић Журић из Мојковца, или обојица спојени у једном бићу. Зна да су они оба мртви, а опет му се чини и могуће и вјероватно да их гробови, које омладина сваке године тајно кити првомајским цвијећем, нијесу могли сасвим покрити и умирити, толико је код њих било живота и сигурности у нека права и правила њему до данас непозната. И не само они, него би му истим тоном одговорио Раде Башић или Бранко Меденица | када би могли да се дигну испод земље, а Зарија Грдинић га је, баш онога дана кад је изведен на стријељање, исто овако назвао „весељаче!“ и презирно погледао са своје висине од преко два метра као што човјек гледа баљегу на путу.

Чудни, поносни. људи! Неки друкчији, чвршћи састав, нешто чему не можеш додијати гвожђем ни ватром и „што ни гроб не поправља“ како каже судија Миловић.

Једно вријеме је Анчић сматрао да им ту чврстину даје при-. рода, с рођењем и у крви, као што другима даје лукавство и смисао за лак живот. Тада му се чинило као сасвим природно да баш такви људи, обдарени сувишном снагом и смјелошћу, лишени страха, а то значи и једног дијела разума, иду за партијом која се бори за немогуће и покушава да главом поразбија зидове. Касније је видио да је то мишљење заједничко свима који су службом, имањем или другим околностима приморани да воде борбу против комуниста. Стражари, официри и судије показивали су понекад отворено да тако мисле а и самом војводи Ђуришићу омакло се неколико пута да то призна. Један од најхрабријих четничких официра, кривоноги, црни, увијек накострешени мајор Војовић, није се могао уздржати да то и у говору не каже.

Било је то послије једног безглавог и дугог четничког бјекства, када је Војовић на једвите јаде окупио остатак свога батаљона, људство измучено, престрављено и промрзло, и укратко саопштио: „Кучкини синови! Знао сам да немате ни срца ни образа, јер да их имате — одавно би били с комунистима; али нијесам знао да сте толико брзи и издржљиви у трчању. Да сам вас водио на маневар — пола вас би мртво попадало од те трке, а кад вас приперу комунисти — онда ви, лопуже пеленарске, вашљива ђубради једна, ви пашчади кусорепа, немате времена ни да умрете од зорта! Мислите ли ви да се тако бори Је ли то четнички задатак: да пљачкате удовице, да јашете буле по Санџаку и да бјежите чим зафијучу партизанска зрна» Мислите ли да џабе лочете ракију и присмачете конзерве, а-а2 Има то крвљу да се плаћа, а не да се хвата магла! Други. пут ћу вам скратити трку: ја ћу бити на митраљезу, па да видимо ко је јунак да побјегне!“ Како је и сам био један од тих бјегунаца,

“ т.