Наша књижевност

ТЕКЕА

Анчић је добро упамтио и често на глас понављао тај драматични товор, глумећи с великим успјехом час усплахирене покрете ружног и сулудог официра час стрављене погледе људства које га је слушало. У неколико махова послије тога, у тешким тренуцима пораза, бјекства и расула, Анчић је овако тјешио себе и друге: „Не треба жалити што нијесмо јунаци; да смо храбрији — пришили би петокраке, па ко би онда грицкао Мусолинове макароне» Сатрунуле би му у магацинима да није нас“.

Макако то невјероватно изгледало, тих дана је овај жандар искрено и тајно прижељкивао крај подмуклом „макаронском времену“ које је до невјероватности преврнуло све појмове о части, слободи и јунаштву, а изнад свега уздигло подвалу, издају, лоповлук и злочин; крај времену мангупске владавине која је уништила искреност и другарство, забранила ријеч „друг“ а заклетву „часна ријеч“ огласила партизанском ознаком... Тада су га и оптужили за колебљивост и упутили на затворску стражу, на ружне послове који му неће оставити времена за колебање ни могућности да пређе на другу страну.

На тој новој дужности Анчић је видио Ружу Рип и Ђурђу Влаховић пред вјешалима, видио је жене јунаке, дјечаке и младе комунисте меких костију а чврсте душе, људе тихе природе и бојажљивих покрета, сажаљиве за судбину других а помирене са својом ни мало бољом судбином. Видио је на крају ћуталице и повучене, људе који би у животу остали непримијећени а који својом смрћу и траже и заслуже славу дивљења, славу на којој су им четници толико завидјели да су најзад због ње укинули јавна погубљења.

Нешто по дужности а донекле и из личног интересовања, жандар је пажљиво посматрао затвореничке шетње, прислушкивао ноћу пред ћелијама, потајно испитивао случајне затворенике и слабићеслободњаке и достављаче. Преко свих испитивања, дошао је до закључка да тамо гдје је природа ускратила, Комунистичка партија је нашла пута и начина да допуни чврстину својих људи, изнутра, у души, тајним средствима и несхватљивим путевима, „каљењем че“ лика“ које Анчић не зна али осјећа и по дужности мора да биљежи и доставља. У његовом списку биле су само три ознаке: „природни комунисти“, већином сиромашни сељаци, нешто занатлија и шумских радника које је рат затекао у овом горовитом крају, затим „организовани и начитани“ и најзад „окорели“ којих је најмање било и од којих ни један није дуже живио у затвору. Међутим, списак је направљен по наређењу, а Анчић је у глави водио једну по“ себну картотеку у којој је строго пазио на велики број људи из све три категорије, жилавих и способних да ударе на оштар нож и ухвате за врело гвожђе, да савладају стражаре и прескоче зид. Према њима је био пажљив, чак и онда кад су оковани. :

Искорачивши према камиону, жандар, као да се нечег досјети, лупи се по челу, протрља сљепоочницу и врати се на капију да позове помоћ. Осам стражара с пушкама на готове изађоше и стадо“