Наша књижевност

Свадба _ |

ше у два реда од довратка капије до камиона, и тек тада Анчић са она два талијанска спроводника одиже цераду да види новајлију.

Умотан конопцима, на клупи је сједио плећат човјек с рукама затуреним иза леђа, непокретан и наизглед равнодушан.

Талијани се одмах запослише око одвезивања а Анчић, забацивши руке на леђа као што је радио бивши шеф затвора Илија Тутов, поче да разгледа дошљака покушавајући да оцијени његову припадност, ред и вриједност. Човјек је имао дебеле сељачке гумене опанке на ногама (направљене од аутомобилских гума), војничке увијаче и чакшире, тијесан кратак половни градски капутић, и кожну качкету натквечену изнад вјеђа — чудна смјеса сељака, војника и радника. С обје стране чела испод капе су му избијала два непослушна прамена црне косе: лијеви кратак и уврнут а десни до пола покрива ружан ожиљак од пушчаног зрна. Широко жуто лице без капи крви оживљавају два неједнака ока — једно пришки-_ љено и мутно а друго весело и немирно. Човјек је за чудо уредно избријан, остали су само брчићи пажљиво поткресани под кратким, прћастим и блиједим носом од кога полазе двије дубоке боре око овећих уста и истакнуте чврсте браде. Оним веселим оком из полуокрета он је такође пажљиво посматрао жандара као да му броји кајишеве и дугмад, испитује тканину хаљина и процјењује снагу мишића под њима. Затим све пресјече тмурним погледом лиз јевог ока — као сељак на сточној пијаци кад одлучи да не купи марвинче које је гледао. Очи им се сусретоше сасвим непријатно за Анчића.

— Добро су те притегли жабарчићи, мора да си неки опасан ти! — рече он надимајући образе у неприлици.

— Притезао сам ја њих све по избору, а карабињере и фашисте и официре које сам ја стегао,.. запамтили су они мене добро!

— Лијепо се хвалиш! — подругну се жандар сасвим озлојеђен — Много ће ти ваљати таква хвала овдје.

— Тамо где ми је стало, ваљаће. А за овдје ми се и не тиче,

— Ко си ти» — набусито упита Анчић да испита дејство препада које често успијева.

Међутим, човјеку се није журило да се уплаши и одговори. Горњим дијелом тијела нагињао се час на једну час на другу страну да олакша одвезивање. Јави се тек кад је био одмотан цио коноп који га је држао око појаса:.

— Много те занима ко сам2.. — рече и испружи ослобођене нога пуцкајући зглобовима с осјетним уживањем. — Узми па прочитај: пише тамо у документу ко сам и одакле и како ми се звала мајка и мајчина мајка. Све су записали у тефтере, ништа се ти жацо не сјекирај. Хартије дао бог доста а господа орна за писање; лакше им перо него да дрежде с пушком као ти.

— Фино причаш! Изгледа су само господа крива, а габорављаш гдје си дошао. Пази, овдје безобразлук не помаже!

— Не знам помаже ли безобразлук, али поштење сигурно не помаже. Кажу да је поштење, у овој вашој држави, строго забрањена