Наша књижевност

ствар и кажњава се смрћу; а причао ми је истинит човјек да се код вас н плата добија према неваљалству: најгори највећу а остали по реду...

Анчић зину да нешто каже и дубоко уздахну ваздух пун непријатног задаха нафте. Нагло се окрену вратима и приђе излазу. Пред њим, доље на земљи, стајали су стражари са напереним бајонетима, позната и ружна слика страховито додијала. Поднаредник Ристо Обрадовић, у црно обучено, црно и жучљиво створење < лицем које као да је позајмљено од најмршавије мачке у овом гладном граду — испрсио се с таквом важношћу као да никад није видио огледало и у њему своју ругобу. До њега стоји бивши привремени жандар Рајачевић, један од оних што мучки уједају своје и туђе. Њих двојица живе у неком псећем пријатељству упереним против садашњег шефа затвора и овог Анчића, његовог замјеника; двапут мјесечно пишу доставе о „неправилним и сумњивим поступцима управе“ и маштају о том да сами једног дана дођу на управу да би се тако обогатили. У истом реду поред њих стоји пропалица и картарош Којо „Рауб“, погрбљен, с бајонетом искошеним као да му је главни задатак да у случају напада одбрани своју модру и криву носину којом га је природа обиљежила за разлику од свих других, Између Рауба и десног довратка капије стоји висок и лијеп

"на очи идиот Мајкић, блиски рођак судије Влаховића доведен овдје

по протекцији — да не изгуби главу у борби, јер је јединац, — а да прима плату, јер је, иначе, код куће, некористан.

Према овој четворици, између камиона и лијевог довратка капије, стоји друга четворка, ни гора ни боља од ње. Маринко-кољач искезио жвале пуне слузи, чак му се коса на врату најежила, толико је жедан крви и киван сваком без разлике је ли четник или партизан, само ко му падне шака. До њега је наредник Палачко, скитница без завичаја, човјек који пије од страха и од навике, пије ноћу а не тријезни се дању и дугује камену и дрвету. И сада је

- Малачко пијан; од божијег страха или од ноћног умора заборавио "је на прегашену лулу у зубима. Очи му се склапају од сна, а не-

хотице га буди Булић, звани „Бакин Кокот“ чепајући га по ногама.

Булићев надимак није дошао по обичном пијевцу него по једном

који је припадао његовој баби а он га, давно у дјетињству, украо,. продао циганима и измислио причу како је тај „бакин кокот“ одједном узлетио, почео да тјера вране и тако се сасвим одметнуо... Сад то ситно и брадато ништавило, пуно лажи, које увјек добровољно учествује у стријељањима на Брези, не може да нађе мира својим ногама и очима, него звијери на све стране, стреца, врпољи се, и притом гази с једне стране Палачка а с друге Раја Неорића, пљачкаша из Брезе који се за посљедњи мјесец дана, откад се чују гласови о партизанском напредовању, сав осушио од бриге за судбину свој“ приличне уштеђевине.. Прије Неорић није ни пио ни путио — само да што више заштеди, а сад не може ни да једе од злих мисли и ружних снова. Истопио се, почађао у лицу, отомбољио усне и бркове, а обријао браду — бајаги не може да је трпи