Наша књижевност

од сврбежа. О њему и о бради стражари су пјевуцкали пјесму (која је по свој прилици дошла од затвореника) намјерно да и он чује:

Неорићу, што обрија браду2 Партизани да ме не познаду; Магарчино, сијеци и уши

Да те не би препознали Руси.

Али — сјећао се Анчић — не само Неорић, него су се и остали стражари, сем Палачка и Која Рауба, обогатили митом и трговином коју воде с породицама затвореника при уношењу хране. Све што имају на себи (сем цокула 32 које се то не може рећи, јер су допремљене из Италије), опљачкано је од удовица и сирочади. Коликео су појели и попили, кући отпремили и под земљу сакрили то никад нико неће моћи да израчуна — а сада су се сви наоштрили на овог једног који није пљачкао и баш зато што није...

Одвезивање потраја, па су се око камиона окупили беспослењаци и неборци, неки што су побјегли са фронта па се сад мају по Колашину као пензионери и други што храмљу и праве се јунаци-инвалиди и сваки час досађују љекарима за увјерења о боловању. Треба да крену у борбу, а они стално одлажу дан по дан у нади да ће успјети да преваре љекара или бар да добију неку болест, да се какогод борба сврши без њиховог учешћа. Све се то сад окупило пред затвором жељно изговора за дангубу и повода за причу и лаж која ће већ у току дана нарасти до такви“ размјера да је више нико не може размрсити и пронаћи под њом онај трунак истине.

Анчић их је мрзио још од првих пораза и сад не мога отрпјети да им не викне:

— Шта је, тиквани, буквани, балвани божји, шта сте зинули! Зар никада нијесте видјели човјека и комунистур Бе-е-е, ка овце на солило! Нема соли овдје, него је ово затвор: кога сврби чапра нек иде унутра, а ко неће у затвор нека се одмах чисти. Де, одби, не сметај!

Овај говор упали. У гомили поче комешање и разлаз, али се баш у том тренутку покрај Анчиља појави новајлија с кожном капом, онизак и чврст, насмијан, и побуди општу пажњу. Гледајући зачуђену гомилу, он јој намигну лијевим па десним оком, погледа стражу пред капијом и гласно закључи:

— Све жандари! Божју вам мајку колико вас има и како сте се сви окупили на ову несрећну Црну Гору! Само оно носато и ту показа на Која Рауба — није жандар, види се; гле, како држи пушку као вилу за ђубре, ајд дако да Бог да неком очи избије.

Он се лаким скоком спусти у узан простор окружен бајонетима и прође између њих до затворске капије. За њим су се питали ко је то и ко може бити, а Анчић им се светио кријући строго