Наша књижевност

тајну коју ни сам не зна. Шофер упали мотор и одлазећи насртљи-

во заплаши и растјера гомилу.

Као око свих нејасних појава, и овдје беспослењаци за трен ока испредоше двије сасвим различите приче. По једној, то је неки велики комунистички вођа, ухваћен, као увијек, на превару; по другој — Талијани су с камионом дошли да узму неке затворенике за стријељање, а четници се сјетили национализма па их не дали. Трећа прича, која је потицала од партизанских присталица и која је дошла касније, није имала много више везе са стварношћу: по њој су, тобоже, талијански војници одрекли послушност при стријељању неке групе осуђеника, па сад, да се брука не би рашчула, разводе те осуђенике да буду погубљени на стрелиштима Колашина, Подгорице и Никшића. |

Шеф колашинског четничког затвора Јован Марковић сједио је тада у канцеларији смјештеној до стражарске собе у приземној згради усред затворског круга. Та зградица, иако чиста и бијела, мала међу суморним здањима — личила је на кокошарник и било је мало невјероватно како се у том кућерку нађе довољно простора за огромно месиште Марковићевих размјера. Међутим, крупви дугајлија, који и у младости (ако таква бића уопште имају младости) мора да је био лијен — дебео као чабар, с објешеним безбојним лицем евнуха и ружном килом на врату — волио је да сједи или лежи ма гдје и ма како, а највише у тој својој „канцеларији“ бијелих зидова и оскудног намјештаја. Кад би морао да се покрене одатле — сматрао је то незаслуженом казном, јер је заиста био невјешт у кретању онако надудучен и тежак не само својим ступастим ногама него и калдрми колашинској.

Било да сједи или да се креће, Марковић је на себи имао увијек исто: тешке талијанске гојзерице, четничке гете исплетене од сургасте вуне из Пиве, дебеле сукнене чакшире увијек зарозане, широку безобличну доламицу прекројену од сурог жандарског шињела и шиљату четничку камилавку затурену на затиљак у безуспјешном покушају да бар мало прикрије ругобу и срамоту црвене израслине на врату. Штап, од кога се није одвајао ни кад сједи ни кад сједећи спава, био је на с5. зачин дио четничке униформе и заслужује посебно обје "ињење.

Наиме, откад је војвода Ђургшиц у саставу фашистичких снага у трећој офанзиви завршио са неочекиваним успјехом свој задатак против партизанске слободне територије и кратку талијанску пушку замијенио танким „државничким штапом — уображавајући да тиме удара темељ новој држави „на изворима ријека Пиве, Таре и Лима“ — сви његови доглавници сљедовали су том заразном примјеру по мајмунском закону опонашања, закону који је необично јак код нижих људских природа.

Прво су се срески команданти снабдјели луксузним штапићиз ма набављеним преко талијанског. команданта у Бијелом Пољу; за њима су судије с Миловићем и Влаховићем на челу понијели де беле „народске“ тољаге доказујући тиме да они не заступају го-

| | . ј