Наша књижевност

"Свадба —

споду него народ; послије је зараза прешла на исљеднике, интенданте, команданте измишљених и пројектованих бригада, на њихове начелнике, писаре, савјетнике и штаблије. Све што је некако избјегло тешкој дужности ношења оружја и учешћа у борби, накитило се буџама и кијачама да тиме означи своје достојанство, ранг и право на пландовање у позадини. Крајем године 1942 Колашин је већ био оригинална батинашка варош гдје ношење штапа није само владајућа мода него и спољни знак националне исправности и четничке вјере у талијанску, њемачку, енглеску, јапанску или америчку — било чију — побједу над руским и југословенским, комунизмом. С друге стране, партизанске присталице — већином _ старији људи чији су синови пошли у пролетерске бригаде или изгинули у првим борбама — одбацише своје штапове да-им се ни ту не пребаци сличност с издајницима.

Марковићев претходник, бивши шеф затвора Илија Тутов (који је због крупних крађа смијењен с положаја у вријеме док је талас штапова тек наилазио) носио је само прутић у руци: да се види да је власт и да тим знаком власти не прекорачи границу. Танка врбова шипка у његовој руци имала је и ту добру особину да се при сусрету с вишом влашћу могла непримјетно и без штете одбацити, а дотле се „сиједи лисан“ њоме врло вјешто лупкао по кожним камашнама скрећући пажњу женског пола на своју младолику појаву незајажљиво жедну љубави.

Марковић, кога изгледа ни у боља времена жене нијесу привлачиле, много је више цијенио свој чин и терет који му заједно с њим пада на широка леђа. Прво што је сматрао за потребно да уради на новој дужности било је да међу затвореницима потражи вјештог дрводјељу који ће допунити његову униформу, кад већ не сабљом, а оно бар штапом. ЈЉуди се одбијали плашећи се да се та услуга шефу затвора не схвати погрешно, Најзад, неки Шиљак из Санџака, човјек издалека и несраман, који није имао шта јести и пушити, олакоми се и преузе на себе да изгради то дрвено ремекдјело украшено змијама и ивјетићима, тицама, лисицама и тачкицама и с ручицом у облику дебеле и обле, опасно сличне Марковићевој псеће главе, Као награду за ово, Шиљак је добио добар јасенов трупац и од њега израдио заиста, дивне гусле које су послије често храбриле и веселиле затворенике лишене других радоста. Сједећи за столом, са штапом у руци, и камилавком на глави, Марковић је тога дана, као увијек прије и још мјесец и по дана касгије, прелиставао затворенички списак, застајао код прецртаних см-за и покушавао да разговара с мртвима. Почео је код имена Милете Лакићевића, капетана у пензији који није хтио да се упише у четнике ни да им преда своју пушку и који је зато стријељан на Брези прије скоро годину дана. Марковић га је познавао још из „црногорског времена“ (прије првог свјетског рата) и никако није могао да му опрости такво држање и такву смрт. Сад га кори без злобе и као неког од блиских: „Што се, бре, не на-

+