Наша књижевност

годи; а могло се само да си покушао, да си мрднуо макар малим

прстом! Онда би и пушку задржао и код куће сједио и у лов итао кадгод ти је воља... Знам ја колико си волио лов; таквог стријелца није било! Ето, једну ријеч да си рекао, мало да си попустио — сад би све лијепо било, а не овако: ни гроб ти није опојан, ни узглавица на њему подигнута, не зна се гдје је нити кога има да на њему упали свијећу. Ех, твој понос... Одведе те у комунисте, ко би то вјеровао !...“

Онда прелази даље. Уз име мајора Зечевића исписана је наномена: „присуствовао комунистичкој скупштини у Острогу“. Зечевића је такође познавао, само мање, издалека: био је то млађи човјек, чврст, строг и хладан као закон. Сјећања су изблиједјела и умјесто њих, за то име је везано нерјешљиво питање: „Шта ће кемунисти у манастиру Острогу, кад не вјерују у Бога и шта је тражио тај мајор на комунистичкој скупштини, кад није комуниста» Што их није пријавио па да четници опколе и похватају цијелу ту скупштину. Све би их привели пред митрољез: рррр, рррр, да ниједан не остане! А сад већ не би имали ове муке...“

Затим се на читаве двије стране нижу имена постријељаних сељака из Поља, Мораче, Полимља, Бистрице и Затарја — али, Марковић није волио да разговара са сељацима ни кад су живи, те их олако размину. Задржа се тек код имена Миливоја Марковића, бомбаша из Прве пролетерске бригаде, При сваком листању као да се ту спотакне — стане, размишља и маше пером као да врача. Сад га озари једна срећна мисао, он се с напором нагну и стењући записа поред имена: „Овај је од Васојевичких Марковића, који немају никакве родбинске “везе с истоименим братством ровачким“. Пошто је тиме опрао част свога братства, он са задовољством мукну „Та-ако“ и преврну страницу.

Тамо се опет ређају имена шест сељака и једног учитеља из Утрга. Њиховог случаја, о коме се много причало, Марковић се тачно сјећа: потказани су, опкољени и похватани на спавању, осуђени по кратком поступку и јавно стријељани на Петровдан про“ шле године, Учитељ је био најстарији од њих, сијед и болешљив човјек; викао је нешто о слободи и против издајничке реакције, кад штапска чета осу ватру и њега првог обори у ископан гроб. Још тада је Јовану Марковићу остало криво на тог учитеља и зато никад не пропусти прилику да се, преврћући запрљани и измашћени списак, очеше о њега. „И што си школу учио и што си се у господу бројио — набраја он — и што ти је држава плату давала и дјецу школовала заједно с господском, и што су ти капу скидали и поштовање одавали, а ти све то под ноге турп, срам те било! Умјесто да научи сељаке како се воли краљ и чува српска вјера, запотегао ми он па их у комунисте завео и сасвим упропастио! То се, учо, зове издаја, а не оно што си ти мислио! Ама си вала и платио као вук чапром, нек ти сад Стаљин помогне!“

Тако је стигао до имена Јагоша Томића, човјека који је У Америци радом дошао до нешто новца, вратио се у свој Шавник