Наша књижевност

и штедљив, радан и тријезан, створио лијепо имање и знатан углед — не слутећи да ће га то коштати главе. Тек пошто је стријељан на Брези, показало се да је тужба против њега била просто измишљена с циљем да му се опљачка имање и уништи породица. Ту се Марковић замисли, њега није имао шта ни питати ни прекорити. У тишини чу чврсте кораке преко дворишта, наслони се на штап и подиже тешку главу. Врата се нагло отворише и некакав мрк, брз и непријатан човјек оштро викну на њега:

— Добар дан! — затим брзо погледа не Марковића него пушку у углу и гомилу окова с ланцима на поду под њом. ;

Анчић хитро утрча за човјеком и упадљиво стаде између њега и пушке. Непознати прво разгледа собу, затим Марковића и његову килу иза врата. Сад већ није скидао погледа са те киле, пи“ тајући, као да њу пита:

— Значи, ти си главни џогањ овдје» Бре, па ја те познајем као шестицу: био си командир станице у Брцкој, Марковић, би ли тако2 — и кад шеф у недоумици потврди замахом главе и камилавке, човјек се сасвим одушеви: — Стотину џакова албанскога дувана-жућака, оне златне шкије суве као барут, пронио сам ти испод носа... И само ме једном ухвати, сјећаш ли се сад2... 5

Шеф се невјешто и с напором осмјехну задовољан што ето мн он може доказати да се нечег сјећа и весео што је на крају ипак дочепао човјека кога је дуго, годинама и узалуд ловио. Затрепта жутим очима без обрва и мукну однекуд из стомака.

— Та-адија Чемерлија! — и скоро запјева — Та-адија, љута змија... Дође змија у процијен.

— Ето, видиш како се познајемо! — пљесну онај рукама Имали сте ви грдне муке с Тадијом Чемеркићем, а вала и он с вама... Бре жандари, вазда ли мени би суђено да се с вама черупам! И под оним и овим и сваким царем! Па докле ћемо овако»

—_ Изгледа си до-ли-јао! — отеже шеф с тромим миром побједника и нескривеним уживањем — Дошла ти је кожа на прави пазар.

— Изгледа — мирно се сагласи Чемеркић и одмах затим већ другим тоном додаде — Само... знаш ти мене: вазда ја нађем рупицу да извучем главицу, наћи ћу јеин овде!

— Касно — климну главом Марковић и, као мудрац који штеди ријечи, само понови — Ка-асно!

— Боље и касно него никако — сложи се човј капом, .

— Кад ја кажем касно, то значи никако! Разумијеш: никако! — објасни Марковић куцнувши штапом.

— Разумијем. А имаш фин штап, гледај дивоте! И то су тебе насликали» — упита, показујући украс на ручици.

Марковић нешто мрзовољно промрмља покривајући шаком де“ белу псећу главу на ручици батине.

Бацајући љутит поглед према гомили окова, Анчић грубо прекиде овај познанички разговор:

ек с кожном