Наша књижевност

=— Да зовнем ја Џогаза-ковача2

Питање је било упућено шефу затвора, али умјесто њега одговори Чемеркић који је брзо и тачно схватио значење и везу тих погледа и ријечи. .

— Зовни, како да не! — потврди он сасвим озбиљно — За челична човјека треба челична обућа да буде, је л овако, Марковићуг Бирајте за мене најтежи оков, а ја ћу га распрцати прије него он мене удеси.

— Од те гајде нема вајде! — заједљиво одврати Анчић — Што.

Погаз закује, само се пред смрт раскива; у гроб води!

: Убрзо дође Џогаз — дуг и кракат турско-швапски мелез нечисте боје лица, дуга врата, бјеличастих очију, вјеђа и косе. Мршав и ружан, с крупним зубима који су му горњу усну забацили у вис и збили у узан простор испод шиљата носа — овај производ првог свјетског рата био је још једини претставник занатлијског сталежа у Колашину под четничком влашћу сведеног на овакву нулу. С друге стране је овај вјечно насмејани нерод претстављао и муслиманску вјеру, од које је у овом граду под сјенком двоглавог орла српске круне, остало само двоје: сулуди метлар и по невољи џелат Мехмед и овај љигави копиљан који се прије рата хвалио како једе крметину а сад се плаши да се когод не сјети тог хвалисања и да га, због увреде макар и муслиманских вјерских начела, не приведу пред националистички суд.

Због оригиналне грађе својих вилица, Џогаз се, поред свих брига, смијао улазећи, поздрављајући, бацајући поглед на шефову килу и затим правећи се да је није видео. Смијао се нехотице, бесмислено и блесаво, гледајући мрког Анчића, равнодушног новајлију, краљеву слику и Марковићеву пушку у углу, смијао се, јер није могао друкчије, док су му показивали шта има да ради а што би он урадио и без показивања, док је довикивао дјечаку-помоћнику да распали ватру и припреми заковице и док је у гомили окова тра-

жио најбољи од њих... ,

— Дупли! — кратко нареди Марковић и разметљиво се обрати Чемеркићу: — А да овај, рецимо... Недај-боже, да се дочепаш власти, Тадија... И да ти сачувај-боже, паднем шака, право ми кажи: би ли и ти мени ударио дупли оков>

— Не! — кратко одговори Чемеркић и ударцем потпетице потврди ријеч — Ја бих теби само једноструки, и то онај од конопље, знаш: онај лијепи, што се веже око врата.

— Од конопље, велиш — уозбиљи се Марковић — Па то би

ме објесио. Разумијем. И ти се не шалиш»

— А што бих се шалио2 Мислиш да би то била штета2 Ево, сад ћу да ти докажем да то не би била никаква штета! Стар си човјек, имаш преко педесет, а можда си тапалаком од капице и шесету додирнуо; и за сво то вријеме ти не би у стању чак ни дијете у жени да направиш, а не шта друго. Само си џабе јео љеб, ваљао говна и примао држсвну плату. А сад, погледај какав си: трбух, као да си у другом .тању, врат набрекао, друга глава по-