Наша књижевност

Свадба _

чела да расте из њега... Дај боже, дако буде штогод паметнија од те старе! Оно што поп у молитви каже „наказаније и прокљетствије“ тебе је ето стигло и напало, без обзира на кокарду краља ЏМетра. Бре-е, па тебе објесити... То би, ако ћемо право и поштено, било баш богоугодно дјело; знаш: свијет би љепше изгледао без таквих двоглавих џакова.

Анчић, који је једва издржао да се не насмије кад је била ријеч о „другој глави“, наљути се, удари руком по столу и отвори уста да викне, али га тишина обесхрабри и он осјети чудну празниву у устима и у души. Само мрко погледа Џогаза који одмах разумје и као опарен истрча напоље питајући помоћника танким жен-

ским гласом „Је ли готоворг“ и преносећи његов одговор „Готово је!“

Напољу, на мангалу, дјечак је зажарио два парчета гвожђа за заковице. Млак јужни вјетар био је навукао облаке и застро већи дио неба. Крајевима, изнад мрачних бјеласичких кланаца спушта се брза коса киша од које ваздух постаје једар и сладак. У башти иза затворског зида њише се слијепо испружена шљивова грана пробуђена жељеним мирисом сочне мартовске југовине. Горе

"на источним брдима, шареним од преосталог снијега, гасе се златне пјеге сунца појављујући се сасвим неочекивано на другим мјестима, час ниже час височије, као одбљесци на тигровини. Крупне капи прснуше над градом у тренутку кад је Џогаз почео да закива спојнице на челичним обручима око Чемеркићевих ногу.

ЈЂевак, с кљештима у десној и чекићем у лијевој руци, Џогаз је учестаним ударцима затупљивао крајеве усијаног гвозденог клина уметнутог кроз округле отворе алке за спајање. Крупне дрвене жишке, честице усијаног гвожђа, искакале су и прљиле чарапе и ноге затвореника. На новим бијелим вуњеним чарапама оцрта се жута а затим све тамнија пруга изгорелог плетива. Непријатан задах спаљене вуне и коже надјача све прољећње мирисе и заједно са звекетом уздиже се над затворским кругом и пређе зидове најављујући затвореницима новог друга а граду нову жртву.

При првим ударцима чекића оштре ивице окова просијецају кожу, тњече и кидају мишиће — тако настају ћудљиве и тешке ране које сви оковани затвореници послије дуго лијече и с којима највећи број њих иде под земљу... Бол од првих озледа и нарочито од опекотина обично до те мјере раздражи људе да у том првом сусрету са затвором истресу све псовке и клетве што су их икад у животу чули. Псован стотину пута, Џогаз је био привикао и на то као на један, не баш најтежи, дио свог гадног посла, Анчића је привлачило да гледа и слуша како блесави осмијех ковача и његови намјерно неспретни ударци, његова ,„дугорепа“ појава и бесмислен блесави осмијех — изазивају бујне, сликовите, пјеснички надахнуте и лирски сочне псовке на рачун Џогаза и четништва, краља Петра, Мусолинија и Биролија. Само понекад, врло ријетко, наишли би на човјека који читав тај мучни обред ћутке отрпи.