Наша књижевност

Сад су и Анчић и Џогаз очекивали да чују од Чемеркића шта никад у животу нијесу чули. Међутим, овај мрки човјек је оштром мишљу схватио значај сваке поједине, па и ове, ситнице у мучном процесу наметнутом његовом животу. Правио се као да не примјећује Џогаза и његове подмуклости, као да тај копиљан не постоји а његов осмијех не вријеђа, као да ударци и опекотине не боле. Тек кад му муке додијаше, прије него би почео да се мршти од бола — он се мирним гласом обрати Анчићу:

— Богати жацо, би л ми знао рећи ко је прије мене носио ове букагије2... Ако ти још стоји у памети...

Да је друкчије поставио питање, вјероватно не би добио одговора. Овако, изражавајући сумњу у жандарску памет и моћ памћења, повриједио је осјетљиву сујету поднаредника који мрко одговори:

— Носио их је Мировић, један гад, ако ти је до тога.

— Мировић... Незнам га. Сигурно сте га смирили на Брезиг

— Нијесмо, нажалост! А баш је требало: интелектуалац, правник! Толике сељаке и сиротињу заразио је комунизмом и завео с правог пута, а послије... Послије издао и, све му се опростило! Ено га жив, слободан, у агитпропу га наши запослили. Мише ли пише, све против комунизма: и како партизани спавају са женскама (а ми смо тобоже анђели у том погледу) и како се боре за своју власт (ваљда нијесу луди да се боре за нечију туђу, рецимо за нашу власт) и све нешто тако — округло па на ћоше. Богме да сам му ја судио, друкчије би он просипао мудрост! Ето, какви су људи. А кад је дошао овдје...

Сунце, навело к заласку, освјетљавало је са стране облаке мрке над Вучјем и црвене над Бјеласицом, сиједе и искидане око усамљених борова на Кључу а густе и дебеле низ Тару. Витак лук дуге изви се на лактовима двију невидљивих ријека. Живим 60ојама бљеснуше локве по дворишту. Негдје у градским баштама пијетао пред спавање најави ћудљиву мартовску промјену времена.

Због младости или -прољећњих струја, или просто зато што му се свидио чудни човјек и што прије није имао прилике да с неким искрено разговара — а можда и због свега тог заједно — тек, жандар с изненадном страшћу, с много мржње и презира, опширно и углавном тачно исприча случај великог издајника, као да му се свети причајући.

По оном што му је Анчић испричао а касније затвореници“ очевици допунили и исправили, тај случај је изгледао овако.

Јединац из старе и познате поповске породице из Пријепоља, плавокос, румен и коврчав, тај Милан Мировић се, десетак година раније у Београду, некако заплео у студентске немире и нечијом грешком привирио у скојевску. организацију. Дошло је до провале, доспио је у главњачу гдје се слабо држао пред полицијом, послије трогодишње робије је мирно примио прогонство у родни крај а затим уредно исполагао испите, свршио војни рок у јединици ка“ жњених и ступио у службу. Рат га је затекао као адвокатског при-

~