Наша књижевност

правника а у устанак је ушао примамљен општим одушевљењем и првим лаким побједама које су будиле нејасне наде и показивале неочекиване могућности. ;

У данима буђења и покретања, зборова и савјетовања — открила се код њега богата говорничка жица наслијеђена од поповских предака. Са заносом је ишао, говорио и организовао, остајући, можда сасвим случајно, увијек подалеко од фронта. Онако наочит, бистар и окретан, познат и од утицајне куће — првих дана је знатно користио покрету. Међутим, ускоро су дошла времена кад се од самог говорништва не може живјети и — тада, у јесен 1941 године, поче да га хвата невјерица и хладна туга немоћних и малодушних.

Тешка зима и хладно пролеће, пуно битака и губитака, сасвим га сломише. Остао је још само страх за живот да га задржи далеко од непријатеља. Тако је заљетио у санџачким шумама и као откинут од покрета усамљени комит дочекао јесен. Први снијег је показао трггове четничким потјерним одјељењима; уморан, гладан и болестан — Мировић им се предао без отпора. Кад су га онако блиједог и погрбљеног, у дроњцима, у олињалој кабаници по којој су врвјеле вашке, провели кроз варош — познаници су се згражали, жене плакале а официри талијанске посаде сумњали су да

ће и то бити нека четничка подвала: „ухвате мизерију, а причају „бандит !“.

За четнике је то била „мртва сезона“ кад се, у недостатку стварних успјеха измишљају чуда и шире лажи да би се тако оправдало ношење оружја и прогони „јатака“ који су се на неки чудан начин множили. Хватање Мировића разглашено је на сва звона, а прије него је доведен у Колашин, за њега је био спремљен нарочит, дупли оков с тешким ланцима. Сви официри и штаблије, лажови и варалице из штаба „горског цара“ у Липову, срески команданти талијанских плаћеника, шпијуни, судије, и „јуришлије“ — све је то било нагрнуло на затвор и изређало се да види сломљеног јадника који је једва вукао гвожђа.

Једно вријеме је владало велико интересовање за дан погубљења измишљеног „вође“, човјека од два метра и с брковима до иза ушију“ — како су га претставили четнички лажови. Али, како се суђење одуљи, закасни и расплину, неким чудним путем продрије најзад и истина о Мировићу и разочара све до војводе.

Првих дана је изгледало да се осуђеник помирио са смрћу. Није плакао од страха као Књажевић који је послије њега дошао; није се крстио, тајно под ћебетом, и читао молитве као правник Рајачевић; није ни мокрио под собом као премлаћени, полудели Бабић. По тим знацима могло се закључити да ово „буржоаско дијете“ ипак неће својим кукавичлуком осрамотити раднички покрет коме се случајно прикључило. Другови, који нијесу имали много више наде на живот, нудили су га најбољим залогајима и најљепшим цигарама, да му олакшају патњу, али он данима није могао ни да једе ни да пуши, нити му је сан долазио.