Наша књижевност

Дан кад му је Џогаз отковао гвожђе с ногу, кад су га везали руку за руку с плећатим сељаком Жуњевићем и извели на погубљење — био је један од најмрачнијих, испуњен густом маглом у којој се тешко дисало. Пред капијом је Мировић пустио од себе дуг уздах и премро од страха, спотакао се и изгубио власт над својим ногама. Остало му је само толико снаге да скоро шапатом замоли за разговор с војводом, коме, вели, има да каже важне ствари. На то га је сељак погледао избуљеним очима, провавољио сасушеним уснама, искашљао се и гласно му пљунуо у лице, Командир стрељачке чете Бојичић одмах је послао курира у војводин стан; чекали су одговор и жагорили у магли под капијом. Унутра су затвореници узбуњени и блиједи, покушавали да погоде смисао ове чудне промјене, без наде да ће на добро изићи. Кад је стигао курир с војводином наредбом, вратили су Мировића у затворско двориште и довели Џогаза да га поново окује. На губилиште су одвели самог сељака. Магла,је гушила, кроз њу се као у даљини чуо звекет окивања, а још даље и муклије — пуцњи на Брези. Због магле се морало пуцати из непосредне близине, крв жртве је попрскала џелате и оружје, крвави су се вратили у град гдје више није било ни праља ни сапуна и гдје су крваве хаљине биле као неки знак вриједности и одликовања.

Чим је окован, Мировића су одвели у војводин стан загријан добром ватром и застрт меким пилимима. Војвода, зашивен у тијесне и топле сукњене чакшире, зимоморни човјек у енглеском џемперу с предугим рукавима подврнутим крај ручног зглоба, дочекао га је сједећи у наслоњачи, под великом црном капом набијеном до самих вјеђа. Дебео гајтан с кићанком и на њему парабелум висио му је око врата. Нагнут, покушавајући да личи на Мештровићевог Његоша (јер је тако замишљао и свој споменик) са зачешљаном брадом која је допирала до средине груди и блиједом руком на гајтану револвера — Павле Ђуришић је мукло и без покрета гледао погрбљеног сужња који блиједим бојажљивим гласом прича како је 1932 постао члан Скоја а годину дана касније искључен из организације, како је био годинама бојкотован и пре зрен, а ипак је видио и упознао, нарочито у току рата, рад и систем комуниста и својим искуством би могао бити користан за борбу против њих... :

Око четири поподне је Мировић почео ла говори; у четири и по су упаљена свјетла у Колашину — а он ј> још говорио; у шест сати се једва држао на ногама, а причао је п даље. Ђуришић му је. понудио да сједне на гомилу дрва крај пећи (столицу му ни касније није нудио, плашећи се да му затвореник не остави вашке). Понекад би га прекинуо да припита за неко име, за неки датум или форму организације — скрећући тако причу на другу страну и враћајући је у њему потребни колосјек. Од свега што је тога дана сазнао, Ђуришића је највише зачудила Мировићева тврдња да политички комесар није све и сја у партизанској јединици и да замјеник комесара, који истовремено мора бити. секретар партијске ће-

| | | | | ] ј