Наша књижевност

ПРИ А ТИЈА ЧИИ кке ~ #

230 ! Књижевност

“ другој глад...“ Никада више да се не понови прошлост — то је основна Мисао целе наше књижевности о Четрдесетосмој. Константин Богдановић, уредник „Вјестника“ који је патријарх забранио 1849 године због опозиционог држања, говори о томе вре| мену: „Ако нећемо до те висине доћи да један другоме [тј. Ср| бин Мађару] зидамо цркве, један другоме оремо њиве, један дру-

гом сирочад издржавамо: нећемо бар умети чинити оно што је било, и које овде и нигди више ни споменути не желим“.

Своју реч о Четрдесетосмој рекао је и Змај, иако је Буна остала у његовој свести више по причању других него по личном доживљавању. Његова позната песма „Сентомаш“ карактеристична је више по Змајево политичко схватање Покрета но по њеној | песничкој вредности. Сентомашг (Србобран), место које се про- | славило својим јуначким отпоро издржавши јурише генерала Бехтолда (14 јуна 1848), пуковника Бакоњија (два месеца касније), министра војног Месароша (месец дана после претходнога), да га, најзад, сломи тек чувени мађарски генерал Перцел (1 априла 1849), постао је због свога херојског држања захвалан објект за савремене писце, нарочито у делима глорификатора Шокрета. Међутим Змајев спев, иако је настао после приповедака Јована Суботића и романа Богобоја Атанацковића, — које је Змај несумњиво читао,

— има у првој редакцији, из 1855 године (која је сачувана у препису Александра Сандића) стихова који недвосмислено казују да је млади Змај имао исти став као и већина српских писаца онога времена. Стих „Победа ваша, победа је цара“, на пример, указује на мисао која је изражавала опште уверење и која је у разним варијантама понављана у делима свих писаца. Брисање овога стиха у првом штампаном тексту песме („„Летопис“, 1859 год.) и остала каснија брисања, иако нису још довољно објашњена, ниуколико не доказују промену става песника сатиричне песме „Мисли једног Бечлије о Новосађанима“ (у којој се исмева помоћ Аустрије порушеном Новом Саду) према Бечу и његовом односу према Србима. -

Змајев суд о Четрдесетосмој изражен је нарочито у његовом односу према напредним мађарским писцима. У време када некадашњи члан српског Главног одбора Светозар Милетић и мађарски комесар Бачке Петар Чарнојевић стоје на истој политичкој линији; када Милетић и Јаков Игњатовић заједнички воде борбу за освајање Новог Сада од германизиране „Српске Војводине“, а овај последњи, осведочени присталица мађарске револуције, улази у Матицу српску као уредник њеног „Летописа“; када Ђура Јакшић изражава бол за губитком Петефија; када се, најзад, долазак мађарског писца Мавра Јокаија у Нови Сад претвара у срдачну пријатељску манифестацију два недавно зараћена народа, — Змај преводи Арања и Мадача, али пре свега и пре свих — Петефија. То је било најречитије и најлепше реаговање српског књижевника

на дуго и зло памћену Буну. Један од највећих српских песнико упознавао је српеки народ са највећим мађарским песником. Ва-

однићвуста =,