Наша књижевност

~ др рјеридире зао

сесуље

родни

„Систем природе“, па и Русоу и Дидероу, које је иначе ценио, пре-

бацивао је после револуције да су јој својим учењем припреми“ ли пут. 5

Критикујући француски механички материјализам, Гете је 'у првом реду иступао против његове најрањивије странг, против његовог механицизма. Противио се механичком редуцирању највише организоване материје или, како он каже, више природе у природи, то јест човечје мисли, на просто кретање елементарних честица материје. Ј

При крају живота Гете је у свом пантеистичком тражењу нечега што је у самој природи изнад човека, жртвовао штошта од свог материјелизма лајбницовској монадологији, то јест, филозофском идеализму. Томе је свакако допринео и општи идеалистички правац немачке класичне филозофије којој је Гете, ученик античких филозофа и Спинозе, био не само у неку руку претходник већ и савременик, док је три њена највећа претставника, Канта, Фихтеа и Хегела, чак и надживео.

Гете је био научник који је међу Немцима својим радовима у области природних наука дао поред Канта највећи допринос теорији развитка. А био је и сведок великих друштвених преображаја, у свету. Зато је Гете делио са немачком класичном филозофијом не само њену реакцију на француски механички материјализам, она

"наглашавање значаја човекове умне стваралачке делатности, већ

и оно због чега је Лењин ту филозофију истрајно називао једним

од извора марксизма: дијалектичко гледање на васиону. Вечно кре-

тање и мењање у природи, релативност сваког мировања —- то сазнање је филозофска основа свих великих Гетеових дела:

»Ра5 Елусе гес сјећ ТогЕ шп аЏеп; депп аПез тиз5 шп тећћ5 хетћаНеп, мепп ез тт Сејп ђећаггел м «8

Тај одломак из песме „Једно и све“ садржи дубоку дијалектичку мисао коју је Хегел развио у свом учењу о бићу: стварност постоји само у својој разноврсности и вечној промени; чисто апгтрактно биће (5е/п) без те конкретне разноврсности и промене једнако је не-бићу (МесћЕ-5егп). Јединство бића “и не-бића (Меће-5ејл) је постајање (Мегдеп), кретање које је жива, конкретна противрочност, непрестано постављање и негирање свега што постоји. Кре-: тање је вечно, али та вечност састављена је из бесконачног низа коначних ствари које имају свој почетак, свој крај и које постају и нестају. У томе лежи извор фаустовске трагике,

Енгелс је у „Анти-Дирингу“ написао да се „противурјечност

_између по. својој унутрашњој природи неограничене способности звудскога сазнања и стварног постојање те способности у људима.

. 8 Оно што је вечно креће се непрестано у свему,./ јер све се у ништа распасти мора, ' ако има трајно да битише,