Наша књижевност

ност кад је земунски штампар Игњат Сопрон отворио у Сарајеву прву У Босни и Херцеговини печатницу која је била снабдевена ћирилицом и арапским словима. Он је почео издавати недељни лист „Босански вјестник“ (1866), али је већ исте године продао штампарију турској држави која је у њој штампала своје листове „Босна“ (1866—1878) и „Сарајевски цвјетник“ (1868—1872). Ови листови су излазили једанпут недељно, с једне стране српски, ћирилицом, а с друге турски, арапским писменима. Убрзо је и у Мостару основана „штампарија херцеговачког вилајета“ која је 1876 издавала сличне новине „Неретва“, такође на два језика и двема буквицама, ћирилицом и арабицом, али је херцеговачка 0о6ласт те године укинута, па је и лист престао.

Кад је затим Аустро-Угарска окупирала земљу, број листова је порастао у много већој мери. Поред ћирилице и арабице сад су се јавили листови штампани и латиницом, а поред нашег језика и на немачком. Желећи да се користи неслогом становништва, Аустрија је потпиривала верску мржњу и подвојеност, па са то огледало и у листовима у периоду од 1878 до 1918: ретки су листови који су израз целокупнога становништва, него свака конфесија има своја листове. Додуше влада покушава да око репрезентативног илустрованог листа, „Наде“, окупи све српске и хрватске књижевнике, али тај подухват не успева јер већина писаца, нарочито српских, и поред високих хонорара, неће да сарађује у „Нади“, него даје своје радове бесплатно „Босанској вили“ као независном часопису. Тако је „Нада“, која је од 1895 до 1900 излазила у два издања, латиницом и ћирилицом, од 1901 до 1903 била приморана да и поред сталне владине субвенције пређе само на латинично издање и да се затим сасвим угаси. Међутим „Босанска вила“, без ичије помоћи, живећи само од претплате, излази без прекида двадесет и девет година (од 16 децембра 1885 до 15 јуна 1914).

„Босанска вила“ несумњиво је најзначајнији босански часопис аустрискога периода као хроника културнога и националнога живота ове земље. Али се овде мора поменути још неколико часописа и листова ко-

ји имају важно место у нашој културној историји. То су мостарска „Зора“. (1896—1901), један од најбољих југословенских часописа крајем прошлога века; „Пријеглед Мале билиотеке“ (1902—1910), критичкобиблиографска ревија, једина до сад у нас у својој врсти; Кочићева „Отапбина“ – (1907—1908, – 1911—1912, 1913—1914) и Радуловићев „Преглед“ (1910—1912). Њима треба додати, иако покренут о трошку аустриске окупационе управе, добро уређивани научни часопис „Гласник земаљскога музеја“, покренут 1889, који и данас још излази.

Пејановић је до 1918 забележио 125 часописа, од којих је 118 штампано у Босни и Херцеговини. Тај одељак његове књиге је најзначајнији, јер у њему даје највише нових података. Али је, наравно, ко: ристан и попис часописа и листова од 1918 до 1941 којих је било 275.

Колико смо могли видети Пејановићев рад нема празнина. Испред библиографије – („Регистар штампе 1850—1941) налази се врло занимљив увод који је заједно с регистром леп принос за историју културе у НР Босни и Херцеговини.

П. Т.

„ИЗБОР ИЗ ПУШКИНА“

У солидно опремљеном издању Матица хрватска објавила је поводом стопедесетогодишњице Пушкиновог рођења један избор из његових дела.

(Ово је већ други пут како загребачка Матица то чини, Први пут је слична књига у њеном издању изишла године 1899 о стогодишњици песникова рођења под насловом „Пушкинова изабрана дела у хрватској књизи“. С опширним, одличним предговором Миливоја Шрепела, у том зборнику поред препева лирских песама и балада од Враза, Трнског, Харамбашића, Храниловића, Хуга Бадалића и других, дати су и препеви спевова „Кавкаски заробљеник“ (Трнски), „Чешме бахчисарајске“ (Враз), „Полтаве“ (Т. Маретић), а такође и превод „Бориса Годунова“ (Исо Великановић) и „Капетанове кћери“ (Антун Радић).

У овом свом новом зборнику Матица је искористила неке од тих ста-