Наша књижевност

248

филмови са реакционарном идејном

структуром и декадентном уметничком формом.

За дух целог фестивала необично је карактеристичан био састав жирија без иједног члана који претставља озбиљно културно име: жири је судио како је то одговарало интересима реакционарних филмских продуцената у свету! Тако се још једном показало, и овога пута сасвим јасно, да наказну и реакционарну филмску производњу, коју филмска публика неће и не може да прими, гурају у први план, с провидним друштвено-политичким тенденцијама, оне „сиве еминенције“ филмске производње које с филмском уметношћу имају само утолико везе што свакога месеца режу купоне својих уносних или мање уносних филмских акција. За тај раскорак између тежњи публике, чак и оне из безбрижних монденских кругова, и смишљених хтења реакционарних продуцената, карактеристичан је био чудно комичан завршетак фестивала. Када је жири, у свечаној атмосфери, окружен свим потребним _помпезним елементима декорације, објавио резултате, публика у белим смокинзима и с обнаженим раменима реагирала је — звиждањем! То релативно дискретно негодовање ипак је било видљив знак да ни публика која може на Лиду да проведе свој годишњи одмор нема ни љубави ни разумевања за наказне егзистенцијалистичке гадарије, за чепркање по фројдистичким психолошким перверзитетима, за наивно-оперетску апологију жандармерије, за иреална бекства из живота у царство измишљених снова, за уметност без духа и смисла, за уметност без уметности.

Тако су резултати филмског фестивала у Венецији јасно показали тешку кризу у којој се налази један део европско-америчке кинематографије — онај који има противуметнички задатак да уметничким језиком брани, велича и поетизује на казно стање једног света у пропадању. А баш ту и такву „уметност“

жири је хтео (или морао») да по»

пуларише својом дубоком неправилном одлуком. Прва Велика интернационална награда додељена је патолошки одвратном егзистенцијали-

Књижевност

стичком француском филму Манон Леско (редитељ Анри Клузо). Три највеће међународне награде добили су два америчка филма, Мирни (репитељ Сиднеј Мајерс) и Змијско легло (редитељ А. Литвак), и један немачки филм, Берлинска балада у режији Штемлеа, —- сва три обрасци болесних индивидуалистичких социјалних и уметничких тежњи. Међународна награда за режију додељена је италијанском редитељу Аугусту Генину за филм Небо над мочварама — дело у коме је необично вешто и перфидно спроведена клерикална тенденција (за канонизацију Марије Горети). Као најбољи глумци оцењени су Оливија Хавиланд, која игра живчано поремећену жену, и Жозеф Котен, који тумачи улогу која би имала да докаже идеалистичко-илузионистички _ карактер сликарске уметности. Међународну награду за сценарио добио је француски писац Жак Тати за обраду једног безначајног и празног хумористичног сижеа. Награда за фотографију додељена је Габријелу Фигуеру за мексикански филм Несрећна у љубави, свакако једном од најбољих филмова на фестивалу. Међународну награду за сценографију добио је Виљем Келнер, а за музику Џон Гринвуд. Италијанска штампа, укључујући ту и напредне листове, придала је

овом фестивалу значај који он, ова-

ко замишљен, организован и спроведен, није уствари ни имао ни могао имати. Узалуд су филмске звезде и асови кинематографије својим личним присуством покушали да пробуде интерес публике, да филмском фестивалу дадну карактер озбиљног уметничког такмичења. Овогодишњи филмски фестивал у Венецији није дао реалан преглед стања филмске уметности у свету; он је само, ако изузмемо неколико успешних и поштених напора и остварења, показао тешку кризу званичне западноевропске и америчке кинематографије, која се, изгубивши стварност испод ногу и контакт са реалним човеком, узалуд труди да својим морбидним конструкцијама, технички понекад савршено изведеним, да вид озбиљне уметности. Е. Ф.