Наша књижевност

219

вадите, људи, срца из труди! Ох, кажи и ти, бар шапни, мама: сви смо

са вама..:.

Ал строј се цео диже и крену, потну се, јурну и дечак блед, јер комесаров крик та прену: напре-е-ед,

напре-е-ед!

И све наједном промени лик, поче да тамни, да чили дан,

и све се стоши у 308,

у крик, прилушен, далек,

ко туђ —

а знан:

За нове дане,

да свима, сване, + Е да наше стазе

поштени. тазе,

да више нема

троба до троба,

ни тлади покрај

кућнота плота

да нема таме 25 да нема роба“