Наша књижевност

>

и а рне Рву еуауаа МТЕ

282 Књижевност

нећи се без црквеног благослова, другом, која се у том погледу показала неисцрпна.

Између два свјетска рата, за двадесет година трајања државе која се „до даљег наређења“ звала КСХС и Краљевина Југославија, Савовић је припадао редом свим опозиционим партијама (сем Комунистичке), па су га зато тридесет и седам пута по казни премјештали у забачена села Метохије, Санџака и Македоније, тако да је најзад почео и да се поноси тиме: — Ја сам, говорио је, нови Свети Сава- просветитељ, отварам прве српске школе гдје их од памтивијека није било.

С годинама дође и умор и досади му просветитељска дужност. Ноче упорно да тражи пензију парничећи се с државом и њеним просветним органима, а притом се издашно служио купљеним љекарским увјерењима о слабом виду и слуху. "Истовремено 6 16 више и друге промјене — јасни знаци немилосрдне јесени живота. Човјек који је знао лропити и прокоцкати знатне суме новца, под утицајем жене или старости, поче да затеже њ тврдичи и покида везе с крчмама и крчмарицама. Повукао се под свој кров у Брези и, пошто није могао оставити пиће, осленио се само на своју рођену шљивовицу, чисту и питку али и не баш прејаку. Више није тражио, чак је и сурово одбијао сваку помоћ жедних у том тихом обрачуну с питомим домаћим производом.

Сам по себи непопуларан, тврдичлук је у његовом случају имао још двије незгодне стране, прво што је дошао некако изненада " касно а друго — пратила га је учитељева још жива навика на јаке изразе и склоност за свађе и препирке, Због потрица и међа, вода и пролаза и још десетак разних ситница, он баш пред рат зарати с комшијама и са сваким од њих бар двапут се обреди пред општинским и среским судом. Под окупацијом, још првих мјесеци, један од тих комшија, крчмар Вулићевић, ухвати везу с Талијанима и брзо отпреми кавгаџију у затвор. Као једна од првих жртава непријатеља, „нови Свети Сава“ дочека да га устаници, приликом ослобођења Берана, извуку из тамнице измрцвареног, жутог и зеленог од једа. То је био његов први свечани сусрет с комунистима — учитељ се распалио и одржао им жив говор пун сочних псовки на рачун непријатеља. Затим се захвалио ослободитељима и пошао да се напије и испава код куће. Два дана касније почео је да се свађа и с тим новим пријатељима — јер су, иако су знали да Савовић више од свега мрзи давање, тражили прилоге у храни за своју војску растурену на дугом фронту од Цмиљевице до Чакора и Плава. За двадесетак дана сврши се и то; растури се војска и паде устаничка власт, прва с којом није имао теже сукобе и која га није ударила по глави.

Тек пола године касније, кад је дошло четничко вријеме, сјети се учитељ како су „комунари“ мало тражили и, гледајући како „макаронци“ много и без мјере узимају, покаја се и покуша да поправи грешку према „црвендаћима“. Позивао је, дочекивао и хргс нио изгладњеле мјесне илегалце, трпао им у торбе и у дуванкесе