Наша књижевност

Свадба == ~ 283

и чашћавао их најбољом ракијом, подвлачећи, ваљда да им раз вије апетит: „Још, још; што вама дам то четници више не доченају, а за све што ми остане нијесам сигуран, пограбиће...“ Нека чудна дарежљивост, истина ограничена на њихову малобројну групу, појавила се код њега исто онако изненадно као његов тврди“ члук, већ толико познат да нико од четника није посумњао да би он, - онаква циција, могао помагати партизанске остатке кад не мора. Гледајући како „фрешко“ једу, волио је да мудрује и да их учи: „Свега може бити, али војске без пљачке нема, то вам кажем ја који сам прошао сито и решето; Ништа не одмахуј главом: ви сте пропали и опет ћете пропасти — само зато што сте забранили пљачку и што пљачкати не умијете. Хтјели би глатко и лијепо и све добровољно, на црне очи и бијеле чисте руке, као што каже ТомаЋоро Јоксимовић кад држи посмртне говоре. А то, видиш, не може, Циле-миле и „друже“ и „слобода“, све такве ријечи... лијепо је то за слушање, а не може се јести. Не може празна трба да носи машинку горе и доље и десно и лијево, тешка је машинка, еј бре: А видиш, да сам с вама, ја бих све по овим газдама порез ударио... Шта» Нијесте пљачкаши2 Виђи, богати! Глај што су се људи опремили знањем, ауу! Онда је та ваша вјера од-онога онамо свијета, пошто на овом нашем све једно друго пљачка, перуша и тамани,..“

У зиму, кад се већ и међу четницима говорило о њемачком поразу код Стаљинграда и о партизанској републици у Бихаћу, илегалци напустише учитељеву кућу остављајући му у аманет да се добро држи и не попушта сили — јер „Русија је с нама, а то значи побједа“. Ускоро затим, листајући новине талијанског гувернерства на Цетињу, „Глас Црногораца“, кратковиди „просветитељ“ катрапа на један од оних чудних гебелсовских чланака у ком се тврди да, у случају пораза осовинских снага (!) — плодови побједе неће припасти плутократима Енглеске и Америке, него само азијатско-бољшевичкој Русији. При другом читању чланак му се још више допаде — личио је на батину која некако двоструко, истовремено с оба краја, туче по четничким главурдама. Сјутрадан су у Брежђу сахрањивали неког старца и, ту на гробљу Величко Савовић повуче повише од оне бесплатне ракије, развесели се и извуче новине из џепа. У одушевљењу се несвјесно попео на клупу и побједоносно размахнуо хартијом: „Ево, да опет не речете како сам то ја измислио: ово пишу талијанске новине; ево, виђите; пише „Глас Црногораца“, а зна се каквог Црногорца.“ И користећи општу забуну, прочита чланак до краја. По мртвој тишини која је затим завладала — учини му се да га нијесу добро разумјели и додаде. објашњавајући укратко: „Нек нам живи наша мила матушка Русија и њени ве-елики баћушке и каћушке!“ Тишину и забуну која опет наста прекиде оштар и прекоран дозив из дна рањене душе: „Ки-ињо!...“ То је учитељев ближњи рођак и комшија-непријатељ, презадужени пензионер, алкохоличар и јерезовац Мијајло Савовић дозивао свога рођеног брата Крста, команданта четничког батаљона, иначе будалу, да му каже: „Пљуни ти мени у брк и опогани ми

па