Наша књижевност

а Ра УВ ДИ А И

284 Књижевност

мртвога оца у гробу, ако ја не пријавим ову комунистичку заразу а и тебе што је пушташ да овудијенак држи пропаганду о Русији.“

На тај знак пограбише, свукоше с клупе и везаше учитеља, а затим га хитно спроведоше у Краљску Барутану гдје је у истој згради био и штаб среског четничког команданта и срески.· затвор. Тамо је, испребијан и скинут до гола, пет зимских дана и ноћи провео на хладном бетонском поду загријавајући се само псовкама, пријетњама и молбама, често везаним у исту реченицу, упућеним команданту Арсовићу, једном модром дегенерику, на чију се адресу заиста ни у самртној невољи није могло рећи ништа добро. Одатле је учитељ Савовић допремљен у Колашин, окован и послије низа. шаљивих сцена на суду, осуђен на три године робије „због пропагатде. превратничких комунистичко-анархистичких и троцкистичких идеја“, како је писало у акту.

Тек у затворској соби седмици повратко је озеблу, напаћену и престрашену душу, која је већ била спремна да га напусти. Брзо се потесјети на заробљеничке нађмеђерске дане и забаве, брзо схвати за њега нову игру „покер“ и већ у трећој партији се двапут поевађа к помири с Момчилом Лукићем. Пола сата касније, дражећи своје противнике једним високим „репотом“ на „два пара попова“, чу како се ЈЉубо Драгушић хвали неким ловом и одмах му дрско упаде у ријеч тврдећи да он сумња у способност гривастог младића да разазна голуба од вране...

Отада је седмица — која се ни раније, захваљујући баш Лукићу и Драгушићу, није могла похвалити слогом и дисциплином — зујала, као да у њој није шест људи него неки огроман и љут ссињак.

Лукић је раније био студент, комуниста по убјеђењу а размажен и нервозан дуговрати младић по природи. Син јединог поштеког трговца у Беранама, увијек добро обувен, обучен и поткријепљен џепарцем, он је нехотице уносио извјесне навике маловарошког мангуплука тамо гдје им није мјесто и мекоћу створења које не зна шта је рад и мука у сурове средине борбе, патње и јунаштва. Прије рата је ипак извршавао оно мало задатака што је на њега падало у студентском покрету у Београду, или у омладинским организацијама у завичају. Тек у рату се сукоби с тешкоћама под којима поче да посрће. Она дуга путовања кад се ноге нажуље, кад се обућа раскваси, кад потоци хладне водурине потеку између коже и кошуље, кад је мокро и под пазухом а пушка отежа и рамена под њом утрну, кад човјек мора да сједи и да спава у води и мокрини као водоземац — он тако није замишљао живот и борбу, па му се на тренутке сва та борба причињавала као нека велика, не крвава него сива, влажна и бесмислена превара његових личних наивних сањарија. А кад послије дођоше многи узалудни походи преко сњежних планина, сломови, хајке и лукаво смишљање четничке преваре — разочарење преврши сваку мјеру. Јер, он је комунистичку револуцију замишљао нејасно и лијепо, отприлике као 27 март или као 13 јули — кад је ведар дан и топло сунце и кад