Наша књижевност

286 - Књижевност

жена кестењавим коврчама. Као скојевски руководилац у јесен 1941 он је обећавао много више а један његов подвиг преношен је и на партиским састанцима као пример омладинске ваљаности. Сам Драгушић оцјењивао је тај свој подвиг овако: „Сва ствар је била у томе што сам имао откачен револвер у руци; може ли се рећи да је то велика заслуга>“ Уистини, он је тим откаченим револвером уплашио и онемогућио двојицу талијанских плаћеника који су га затекли док је при пуној мјесечини дијелио прогласе Партије 32 продужење борбе у мјесту где су већ сви били против Партије и њене борбе. Плаћеници нијесу имали времена да скину пушке с рамена а Драгушић их је натјерао да иду пред њим од куће до куће и да му помажу у растурању његових хартијица. Успут су га молили да ником не прича о тој њиховој срамоти, превели су га преко моста на коме је могла бити стража, а онда су се уплашили да их не поубија и почели да га убјеђују како су и они сами у души, унутра, — црвени.

Касније, као курир среског комитета, ломио се по путевима између Гостиља, Радовча, Мораче, Мојковца и Коњуха, губио се у Мрчави и Бјеласици, ноћивао сам у пустим планинама и западао у сметове до испод пазуха. Из тих дана му је остало у сјећању много сусрета, ликова и доживљаја о којима је волио да прича, и познанство с једном болничарком из Мојковца, коју је овдје често сањао а о којој није смио ни да прослови пред суровим друговима који би ову њежну материју изокренули и исмијали.

ЈУ другој половини априла 1942 вратио се Драгушић са Таре, гдје се још увијек с промјенљивом срећом водила борба између добро опремљених и фанатизованих лимских четника с једне, а сасвим уморних партизанских батаљона с друге стране. Уморан и сам, курир је ноћу дошао до своје куће у Обловцу и видио да је она празна и пуста, опљачкана и отворена скитницама, псима и вјетровима. У комшилуку је дознао да су му родитељи с четворо ситне дјеце одведени у срески затвор у Барутани гдје гладују, туже и цвиле и гдје ће остати докле се он не преда у руке четницима. Исте ноћи, негдје пред зору, Драгушић је успио да нађе члана среског комитета Вељка Мартића, познатог говорника и стријелца који је првим метком убијао орла у лијету. Умјесто охрабрења потребног као хљеб — Мартић му овако објасни положај: „Ми смо жртвовани или још горе од тога... Могу да ти кажем да... Углавном није се радило како треба и сад се то не може поправити. Снађи се како сам знаш, а ја се сјутра предајем четницима.“ Драгушић га избезумљено погледа и за тренутак заборави своја три мала брата и сестрицу, гладне и голе на бетону Барутане. Сузе гњева што су му сву ноћ росиле трепавице, смрзоше се и стврднуше у бодљикаве кристале. „Треба да те убијем!“ — рече он и без журбе извади револвер. „Можеш — намршти се Мартић и погледајући оружје искоса продужи: — „Само, — а усне су му се грчиле као од горких трњина, — то неће ваљати. Прво, ја се још нијесам предао и нико ти неће вјеровати да сам хтио то да учиним. Сем,