Наша књижевност

дане:

Свадба 5 287

ако не желиш да стечеш заслуге код четника...“ Сва патња, брига и јад Драгушићев, изли се сад у псовке, набрајао их је машући револвером, док је Мартић климао главом, блијед, и цинички одговарао: „У реду, у реду, у реду... Има ли још шта»“

Неколико дана веруњао је Драгушић по терену покушавајући да ухвати везу с ослабљеном организацијом или остацима партизанских јединица. У међувремену дознаде да се Мартић заиста предао, да је притом обновио неко старо породично кумство с командантом Арсовићем и да је пуштен из Барутане, гдје је и даље лежала породица Драгушића, чија су три члана боловала. Пред вече, блијед и љут на Партију и све друго, сиђе до Барутане и предаде оружје.

Има отада једанаест мјесеци, скоро ће година, Гадна година, у њој су му живци иструнули а живот „за девет десетина“ омрзнуо. И, ако је остало нешто да се може вољети у животу, то није она дјевојка из Мојковца — нашла је она бољег да је воли; није ни породица — јер је она сломила његов животни пут; није ни Партија и револуција — јер он послије предаје нема никакво право на њих; није ни будућност — он би се у њој, у случају да је доживи, осјећао као шугавац... Остаје му само света освета — да њоме напоји очи — ето зашто он воли да живи. А у међувремену игра карте, слуша или прича успомене и при том се непрестано окреће, обрће, мијења положај, испружа и затеже мишиће, додијава својим немиром свима около, а кад друго ништа не може — чупка до бола своје невидљиве брчиће или немирне чуперке на глави. Ипак је најтежи кад почне „мудровати“ — јер ту нема жаљења. Све пада жртвом његове разорне критике, а прије свих они најближи,

Закачи се тако, на примјер, за питање социјалног састава затвореника и све их стрпа, ако не у туђе елементе, а оно бар у случајне сапутнике. Лукића за час прогласи за капиталистичко недоношче осуђено да буде мангуп иза тезге, Мишо је Вуковић попов син и судијин сестрић а Вуко Недић; финансиски прегледник кога је чисти национализам довео на ово не баш славно мјесто; само он и Томељић, „очајни сељаци са по двије душе, како је рекао Лењин“, припадају радним масама и то онима које се још двоуме. Зато су они допали у затвор — јер су се, неки свјесно а неки несвјесно, двоумили и слабо борили, Тако је у седмици, а нешто слично и у осталим затворским собама. Ако цијела та „полутанска војска“ затвореника буде поклана од четничких џелата и закопана на дивљем гробљу Брезе — за раднички покрет то и неће бити неки нарочити губитак, а ако један мали дио њен случајно остане у животу никакве користи неће имати од тих прегажених људи...

Могао би да почне и о нечем другом, али су му мисли увијек скретале на ту познату стазу и закључци су углавном били исти. Остали су се већ били навикли на ту његову очајничку утјеху, чак су се морали донекле и слагати с њим сви сем учитеља Савовића који је и овдје остајао досљедан сам себи да никад, нигдје, и ником не да за право. „Ја — малограђански интелектуалац и либе3 »