Наша књижевност

288 < + Књижевност

•е

рални малограђанин> — запрепашћено је подскакивао учитељ звецкајући ланцем и, као да не вјерује својим ушима, питао друге: Чусте ли ви овог Значи он мисли да је Брежђе варош, град, а Миљанова крчма — хотел Империал а Друм — корзо; а по том корзу, господине мој, шетају госпође-овце и загледају једна другој шешире све док их четници реквирирају, покољу и поједу. Ето, то је његово знање — велико, па суво, па га треба помокрити да не увене. Мој паметару, а ја ти кажем да је Брежђе забачено село које неће бити град ни кроз хиљаду година, а Величко Савовић је пролетер од своје десете године и школовао се перући посуђе београдским алапачама, алајкама и торокаљкама. И уопште, ја што ти кажем: у Црној Гори су сви пролетери, сем оно мало плаћеника.“

Лу га Драгушић заједљиво прекида — „за нас овдје, оно „мало“ би доста...“ Хтио би још нешто да каже, али ни Савовић није од оних људи који дозвољавају противнику да изговори читаву реченицу. Прекидајући се наизмјенично и огорчено, они брзо прелазе с терена на терен, гађајући један другог често бесмисленим одломцима реченица као камењем. Ускоро се не зна гдје је ко почео, шта ко тврди и од чега се брани, па се на том мјесту · свађа између новог Светог Саве и његовог трубача мора прекидати у корист очувања бубних опни остале четворице затвореника.

Обично свађу прекида Вуко Недић. Онако огроман, црвен и бркат, он маше широком шаком „пс-с!“ и видећи да се са Савовићем не може изићи на крај, грми заглушним басом на „трубача“: „Доста, бре, тих богумилских ђаконија, овдје си ми се попео! Шта си тиг Ти ли си комуниста А бљујеш некакве нихилистичке сплачине — ето шта си ти.“ — И пошто је изненадна грмљавина збунила кавгаџије, Недић спушта глас за неколико тонова одједном: „Као даи у Русији није било тамница и као да тамо нијесу западали и сами бољшевици! А то им није сметало да распале по царизму и да га смлате. Мора и у овим рупама неко да труне, мора и на стрелиштима да се гине — нема свадбе без меса.“

Та пословична свадба с месом која их је водила у засједе и на засједе, у борбе и опасности а сада у очигледну смрт и за коју је Лукић понекад сматрао да је прескупа, прекрвава — била је некако један од главних Недићевих адута. Седмици је та пословица, као непобитан народски израз закона нужности жртава у борби, доносила бар краткотрајан мир а Нелићу сјећање на Вула Вукашевића, чији љеш лежи под хладном плочом на кулинском гробљу под Сјеверном.

Док Душан Томељић ћутке струже и глади парчетом стакла поклопац нове табакере од јаворовог дрвета, док Мишо Вуковић опет затвара очи и предаје се црном сну човјека који се помирио са смрћу, док „три пргавца“ почињу неки необични тихи покер Недић грицка брк и крупним црним очима, некада тако опасним за слаба женска срца, напрегнуто гледа сиви зид као биоскопско платно на ком се по стоти пут приказује његов живот, увијек исти и увијек са неким другим детаљима и лицима.