Наша књижевност

три

даљ

Свадба у 289

Недић је јединац Зека Вукова познатог из балканског рата, човјека који је храбро погинуо с неиспуњеном жељом да бар једном види то своје дијете. Кажу да Вуко по спољашности много личи на оца, кога никад ни у слици није видио, и да је само у покретима нешто тежи и спорији, А није чудо ни то — живот је био много тежи сину него оцу. С оно мало инвалидине учио је гимназију пјешачећи свакодневно двадесет километара од Сјеверне до Берана и натраг, у опанцима кроз које су самовољно пробијали чворвати ножни прсти а пете ипак остајале голе. Тако је савладао шест разреда као шест гладних година, а онда је пошао у финансе и догурао до прегледничког чина. Узгред је приватно положио још два разреда гимназије и матуру, уписао се на правни факултет и почео да даје испите с нејасном надом да ће једном моћи да напусти своју службу сличну жандарској и недостојну човјека, Послије априлске капитулације 1941, остао је у тој служби све до 13 јула, кад је изн=надним нападом уништио омању окупаторску посаду близу Спужа. Уцијењен од талијанске команде са сто хиљада лира одређених за награду оном ко га убије или преда, Недић је, кад је савладан устанак на Зети, прешао на Лим, гдје су борбе још трајале. Првих дана: августа командовао је устаничком четом на Мокри и ту се упознао са комунистима Вукашевићем, Тајовићем и некима пребјеглим из Плава. Четврти дан су припремили напад на караулу, а само комунисте и скојевце да га изврше: „Мора да се гине, нема свадбе без меса“, рекао је Вукашевић радостан што му се ето пружила прилика да учини нешто за велике ствари — Русију, Револуцију, једном ријечју Свадбу. Отада је та ријеч, која је настала у сличним данима у давнини, стално пратила ово људство „одабрано по срцу и поштењу“ на погибељним путевима. Падали су један за другим: Крџић и Јанковић, па Војо Стијовић и неки од оних Плављана, па Вукашевић, Кељановић и Миња Зеничић. Можда је од читавог друштва остао жив само Тајовић и. неки од оних десетак срећних што су стигли да. ступе у Прву пролетерску бригаду и да се удаље од „проклете земље Васојеве“.

Вуко Недић је унапријед знао да не спада међу срећне. Нарочито од почетка 1942 године, као да су се све силе природе и људи удружиле да га сломе и оборе, Била је ту страшна зима с маглама пи мразевима и огромна надмоћ опремљеног окупатора помогнутог махнитом четничком контрареволуцијом; била је и слабост неповезаних, ситних мјесних партизанских одреда, храбрих а непокретних, пуних части и јунаштва а лишених у рату толико потребног лукавства; било је и кривих и противурјечних директива и исправКи на њих које су стизале с огромним закашњењем; неуспјелих похода, изненадних пораза, тешких погибија и разочарања; била је ту читава трећа офанзива у којој је подмукли непријатељ складно удружио своју ратну спрему, четничку војну снагу и лондонску пропаганду против раштрканих горских села чије је становништво страдало без хљеба и соли а борци без хране и муниције,