Наша књижевност

290 Књижевност

Од свега тог — за Вука Недића је била тежа његова рођена мајка Зорка.

Та ситна увела жена која му је једва стизала до под пазухо, црна као чавка, лијена и брбљива као клепетуша, поблесавила је под старост, почела је да се сјећа неког свог главарског и племићког поријекла и да досађује сину причама о том како његово мјесто није међу комунистима. Сву зиму се бранио од те родбинске везе с „оџаковићима“ који су заузели главне положаје у четничким редовима — пред њом се није могао одбранити. Била се чврсто повезала са неким својим рођакама — четникушама (а оне су много обећавале), била је узела на себе и увртјела себи у главу да врати сина „на прави пут“ и да га тако спаси од смрти. Узалуд ју је он потсјећао на оне дуге године кад га је сва та моћна ујчевина гледала како се мучи као црв и пјешачи го и бос, како су га презирали, исмијавали и одрицали сваку везу са сиромашним младићем, како су се тек сад, кад им је догорјело до ноката, сјетили рођаштва — за ту црну брбљатушу све је то било избрисано и заборављено; она је знала само једног непријатеља — комуни“ сте: затварала им је врата пред носом, ускраћивала част у кући, жучно доказивала да се узалуд боре и с много страсти исмијавала ријечи и покрете неких од њих.

Била му је већ страшно додијала. Са страхом је помишљао да ће је овакву омрзнути, да је већ мрзи, а пред прољеће '— кад и без тога пође све низбрдо — изгуби живце и поче да надвикује њене монотоне жалопојке и да се уопште све грубље понаша према њој. Секретар партиског одјељења Тајовић опоменуо га је једном због нељубазног понашања према њој и опет поче да прича нешто 0 убјеђивању. Јадни, лаковјерни студент — сам није имао мајке, па је замишљао да оно што књиге пишу о тим женама мора бити чиста истина! Да је знао каквог непријатеља помаже, сигурно би се уздржао од таквих опомена.

ЈУ мају, док су партизани отступали према Шћепан-Пољу и Босни, на Лиму се завршавало топљење њихових остатака. Почеше да падају и партијци. На Сјеверни, гдје је доскоро био јак партизански вод, остадоше само Недић и Тајовић са два друга. Четвичка војска од двије хиљаде пљачкаша изненада нападе овај засеок с гордим надимком „Мала Русија“ и освети му се за све јаде што јој је задао. Боли су ножевима и одводили у ропство, премлаћивали оно што остаје, па су чак заплијењену стоку злостављали псујући јој Мошу и Тита и стаљинске грбове. Два-три шљивова стабла у чију кору су дјеца урезала петокраку, српи чекић — посјекоше; у запуштеној башти Вука Недића — гдје није имало шта да се сијече, и у празној кући — гдје није имало шта да се ломи или просипа, батинама премлатише стару удовицу без икаквог обзира према њеном главарском поријеклу и расположењу.

Ноћу, кад јој се син вратио из шуме, стара је на њега избљувала толико отрова да му се и ваздух који дише учинио горак. „Кучко, кучко! — сиктала је. — Предај се, кучко, или ме утуци!

и о.

пер спаљени писоаовуг а о + (а

подови њи

др паран Љу витамина

ренин