Наша књижевност

ренина

'291

Нећу ја, некрсте, да ме због тебе тољагају. Предај се или ме евосад убиј! Што да живим, коју срећу да доживим, кад сам поганог некрста родила2 Де, убиј, кучко, де!“ А он је ћутао, напорно дисао затровани љути ваздух и размишљао: „Можда би баш најбоље било да је убијем, да се не мучи.“ Онда рече: „Добро, мајко. Предаћу се и ми се више никад нећемо видјети.“ Тако и би.

Сјутрадан се посвађао с Тајовићем, који га је преклињао да се још држи; увече се наоружан састао са четничким главарима на разговор. Мало је фалило па да на том састанку дође до крви јер им је рекао да су сви они варалице и крволоци, да им ништа не вјерује, да ће га сигурно предати Талијанима за оних сто хиљада лира уцјене и да им се он предаје не да спаси живот, него што му је, ето тако, суђено... Одвели су га до среског штаба тобоже ради саслушања; од штаба до Колашина ишао је везаних руку и под јаком стражом. За десет мјесеци откад труне у седмици двапут му је у посјету долазила мајка, а он је одбио и да је види и да прими оно што је донијела. Мишу Вуковићу, свом најбољем другу, који је покушао да га помири с њоме, укратко је објаснио ту ствар: „Не знаш и не мијешај се! Остави!“

Сам Вуковић био је допао затвора два мјесеца прије Недића, у марту прошле године, кад се његова чета преко Жиова и Кома вратила у Васојевиће, расула и нестала на преплављеном терену. Опкољен и заробљен негдје у Ђулићима, није осуђен на смрт ни убијен без пресуде као многи други само захваљујући томе што је био сестрић претсједника четничког суда, „Ћорка“ Миловића, човјека наведеног и луцкастог а необично њежног према овом цркомањастом младићу оштре косе и сраслих обрва. Тај ујак, пијандура и циник, чију је наклоност Мишо одбијао с презиром и гађењем, испословао је средином зиме да се затвореник пусти и, да би га сачувао од опасности, задржао га је код себе у Колашину и покушао да га навикне на кафански живот који тако сигурно -отстрањује човјека од комунистичких мисли и нада. Првих дана Ћорку се учинило да ће све ићи добро, чак је почео да се хвали својом новом теоријом — како црвену боју, која се не да премазати, добра шљивовица ипак може да испере „и уништожи во вјеки вјекова, амин“. Није прошло ни десет дана, та теорија изненада би уништена: четничка обавјештајна служба случајно ухвати једно Вуковићево писмо с прилично јасним планом напада на затвор и ослобођења стотине на смрт осуђених, упућено Окружном комитету Партије. Полицајци су се наругали Ћорковој науци да ракија спасава од свега; ухватили су, измучили и затим на мртво претукли Миша Вуковића; у затвор су га унијели на ћебету, јер није могао да иде, а оковали су га из чисте пакости а не из страха да ће им такав побјећи. Сав отекао, модар и крвав по читавом тијелу, он већ данима лежи као живи мртвац. Не жали се и не јауче сем у сну; ријетко, и то више у бунилу, проговори; понекад отвори очи, понекад звекне ланцем — то су знаци живота који га, по свему судећи, напушта.

Јо