Наша књижевност

292 Књижевност

Другови у седмици, већином познаници из раније, старали су се да му олакшају и, колико су могли и умјели, да му лијече убоје и ране, Ускоро увидјеше да то скупно старање није богзна каква помоћ и да у том погледу најсрећнију руку има Душан Томељић, ћутљиви сељак из Затарја. А и болесник га је због нечег најлакше подносио. е

За разлику од осталих, овај Томељић је имао сасвим кратку и једноставну биографију. Плав и румен дугајлија од двадесет и пет година, ни богат ни сиромах, он је, оне јесени кад је било одређено да се жени, пошао у партизане и убрзо постао командир чете и члан Партије. У прољеће је имао тешке борбе а слабу срећу чета се сведе на вод и ускоро на десетину, а у посљедњим биткама се и та десетина одвоји од главнине и једва избјеже уништењу. Заједно с друговима покуша Томељић да се пробије до Пиве и Босне, али у путу срете неке од оних што су враћени на политички рад и по наређењу а сасвим нерадо се врати заједно с њима на завичајни терен. Како су били уморни и гладни и нијесу знали другог мјеста да се нахране и окријепе — упутише се његовој кући. За сваки случај Томељић је пошао напријед и пред самом кућом улетио у вјешто постављену четничку засједу. Једва је успио да осталима да знак за бјекство.

Има седам мјесеци откако је овдје осуђен на смрт. Дуго вријеме овог најтежег чекања прекфаћује дељкањем и грађењем нових дуванских кутија од обичног или џаверастог јавора. Од куће му доносе с храном и то грађевно дрво са свијетлим пругама, кружићима и крљуштима, танку жицу и парчад меког лима (ствари које не могу ући кад је на стражи црни и жгољави поднаредник Ристо Обрадовић) за жлијеб и копчу поклопца. Табакере његове израде различите су по величини, али су им зато формат и облик увијек исти: у златном резу танка укоричена књига без наслова, са елипсом за монограм у углу. Израдио их је око тридесетак таквих — за преостале другове из чете, за Мијајла Јанковића и Јанка Вучића у шуми, за Рада Башића и неке друге овдје у затвору. На унутрашњој страни поклопца урезује ситна слова „Д. Т. партизан у затвору Колашинском“ а притом мисли: кад се заврши ово мучно чекање и нестану јадне наде. кад буде избрисан са свијета и покривен земљом Брезе и шипражјем, кад га при новим тешкоћама забораве они с којима се борио и пред новим задацима они за које је погинуо — захваљујући трајности лијепих ствари, он ће, ипак, бар неко вријеме једним дијелом свога бића постојати на овом лијепом свијету обасјаном сунцем и изложеном сталним промјенама. Једна од посљедњих пријатних промјена које је Томељић доживио — био је долазак Тадије Чемеркића као седмог у собу седмицу. Плећати новајлија застао је у широм отвореним вратима као да му се не иде унутра. Затим, пошто се ицак одлучио, поздрави војнички и, примичући пету пети као код команде „мирно“, оштро

денраивитцвоиитаиуона наочара

поље

пада рокови ње аемеесемћа

аљиази

==

среагм

до слана тоа подне ено ока