Наша књижевност

293

звекну челичним алкама окова. Један за другим „пргавци“ подигоше главе да виде ко је дошао, пробуди се Мишо Вуковић, покренуше се Недић и Томељић.

— Здраво! — рече им Чемеркић и свима редом поче да пру- р жа своју кратку, и храпаву руку, хладну и тврду као да је од камена. Узгред је загледивао у лица, а пошто не нађе познаника кратко закључи „та-ко“ и потражи мјесто да сједне и ако имају — залогај хљеба да прихвати душу. „Далеко је Подгорица, а онај ђаво труска, треска, да се човјеку смркне пред очима, нарочито кад је гладан.“

Гутајући црне комаде јечменог хљеба, он им узгред саопшти своје име, свима у седмици познато по чувењу у вези с догађајем који се одиграо пред саму појаву четничке опасности.

Наиме, у јесен 1941 у партизански штаб батаљона у Брдима дошао је млад подофицир бивше Југословенске војске да тражи путну објаву. Потписали су му то што је тражио — а он, кад је требало да прими, извукао је парабелум и без промашаја га сасуо у команданта Милију Чемеркића и комесара Бринџића а затим, користећи забуну, побјегао. Само није могао да задаљи. За њим се натурио Тадија, брат убијеног команданта. Гоњење је трајало сатима, у камењару пуном шкрапа, пећина и заклона, бољих за оног што бјежи него за оног што га тјера. Брз и вичан терену, Тадија је ипак успио да се приближи и узме мах. Пуцали су један на другог често, љутито и оштро, довикивали се и пријетили запаљене крви и раскрвављених удова — као кад један брани главу а други тражи и главу и освету. Једно вријеме је изгледало да ће побједник бити онај коме истраје муниција. Међутим, под навод дана, подофицир се повуче у пећину и покуша да се притаји — био је рањен у руку и више није владао пушком. Прије него што је стигао да отшрафи бомбу за последњу одбрану, ускочио је Тадија да га поклопи и савлада, прво голим рукама а послије оружјем. Том брзом и правичном осветом донекле је ублажен бол за изгубљеним друговима.

У своје вријеме се та ствар брзо прочула: Партија је упозоравала на будност према подмуклом непријатељу а народ уздизао љепоту и светост освете, па су тако та два моћна гласа заједно ширила славу смјелог шверцера-осветника, Међутим. наиђоше крупни сукоби и тешки ударци, хиљаде погибија и стотине освета; у крвавој гужви изједначи се и изгуби међу многима и та рана слава. _За годину и по дана преживје се колико за читав вијек; година 1941 измаче се у далеку тамну прошлост; битке, ликови и дјела из ње добише и призрак и присјенак историских појава а нека имена трептаву љепоту звијезда.

Име Тадије Чемеркића потсјети затворенике у седмици на све то одједанпут. Гледали су га с мало забуне и много више невјерице. Овакав, стваран, с комадином јечменог хљеба у руци, с пуним и запосленим устима — учини им се и много мањи и много ружнији него што по њиховом треба да буде. Недић, који није