Наша књижевност

294 - Књижевност

_ волио чворове, сумње и загонетке, није умио ни да заобилази, него га одмах запита буљећи му у лице и не чекајући да сврши с јелом:

— А добро, Чемеркићу... јеси л ти онај што освети брата у Брдима»

— Ја! — Тадија климну главом, прогута залогај и опет напуни уста.

— И још си жив> — осмјехну се Недић.

— Као што се види по јечменици, — допуни онај и очима по-

каза још незнатан остатак хљеба у руци, па и то прогута.

Понудише му још, али он одби.

— Има ли сад мало воде да попинем> — запита.

Дадоше му чутурицу и он „попину“ не баш мало, а затим, бришући руком у једном покрету уста, бркове и браду, допуни дужни одговор:

— Јесте, осветио сам брата да боље ни бити не може. И знаш, — обрати се Недићу, — да га нијесам жива у руке ухватио, оног подофицирчића, не би ми било доста. Онако, кад сам га стегнуо, и ту с љубављу и неком врстом захвалности погледа своје тупасте, снажне и окретне руке, — као у менгеле, па кад сам почео да га саслушавам и мечим, да му избијам краља Петра и Енглезе и сваки други безобразлук из главе, па кад је почео да дрхти и да моли — е, ја сам своје срце насладио... А оставио сам, наћи ће се неко да мене освети, ако буде требало.

— А богами, требаће, — залетје се Драгушић.

— А богами, можда и неће требати! — заједљиво одби Тадија ову младићку сигурност у слутњи зла.

— Још се ја не дам, иако сам довде стигао, — рече и звекну оковима да покаже докле, — Гвожђарија, синђири, волтови, све је то људска рука направила, све то, значи, моја рука може да развали

— Може, ако ти дадну чекић у руке па рекну „удри“ а ти по слушаш, — потемјехну се учитељ Савовић. — Гледаћу некако да сам дочепам чекић, — без љутње одго-

вори Чемеркић, забацујући кожну капу на потиљак и бацајући испитивачки поглед с прозора на врата, а с пода на таваницу.

За Вучевом је сунце зашло а под затворским зидом у дворишту почело је да се“смркава, Упали се жуто свијетло и баци на грбави зид сјенке окованих. По дворишту затрапаше тешки коради Јована Марковића — најзад су усудио да изађе из јазбине да би потражио храну. У женском затвору, на другом крају дворишта, заплака нечије дијете; послије га утишаше и утјешише — сигурно опет неком обманом. У краткој тишини Недић покрену питање које је увијек и за све затворенике у Колашину тешко и не-

пријатно;

— Како си дозволио да им паднеш у руке»

— Као будала, ето како! — одговори пригушен глас и одмахну рука. — Дуга ти је то прича.

Међутим и ноћ је дуга, те Чемеркић ипак преузе да је прекрати том својом причом.

адрмнснее

се уеиољинаке

1 5 | 4 1 1 1 |