Наша књижевност

у ИМЕ

=

— Знаш, буразеру: невоља нагна... Породица моја и братова, дванаест чланова; мора да се храни. Не живи се од славе, нарочито у оваква времена. Лакше је човјеку док је неожењен, лакше му је и истину рећ и правду учињет; шта га веже» Пушку преко рамена, уз вјетар и низ вјетар, гдје му глава ту му храна. Еј, да сам имао среће, ова: револуција би се изводила прије десет година, кад Тадија није имао пилеж око себе! Зар би онда Тадија пустио да га окива онакав гад што му се и по гласу види да је гад» Не, вјеру ти дајем, него би се за мене знало и на виша мјеста.

— Овако... — Чемеркић тужним гласом циједи ријеч по ријеч: — Оставише ме партизани без збогом и довиђења, одоше преконоћ некуд у незнан. Четници, с друге сгране, направили се, боже мој, каваљери. „Убио си нам човјека, веле, нек ти је просто, морао си; упиши се у нашу странку, изабраћемо те за командира чете“. А знали су да мени није стало до њиховог командирства него да засијем и поорем оне њивице као сваке године. Волови ми добро изимљени, орни, штета да их онако оставим... И тако, заврших ја угар некако на брзину и на обећања; е, али сад треба засијати, а макаронци не дају. „Кад нећеш да будеш командир, веле, и кад ти нашу странку презиреш, предај пушку“. Мислим ја овако: „Тадија мој, сад ти је лако заметнути бој, али је тешко не бацити сјеме у земљу“. А имао сам три пушке... Двије белгијанке, моја и братова, витке и лијепе да од њих око не мож' одвојити... АХ, ископаћу их ако се икад дочепам слободе! И трећу, прекраћену манлихерку; десила се у кући, добра за плашење вукова и за на близину. Е, кажем, боље да им дам манлихерку, она и онако не ваља; дако их залажем да ме пусте још десетак дана, а послије ћемо лако-лакице: знам ја и други језик кад гора озелени-и ноћ отопли!

... И дадох им; посилише се они, до-обро. Таман сам засијао окућницу, кад евол ти их опет. Не веле да сам их/преварио за

пушку, него траже револвер, наган мој... Е, не дам! — кажем ја кратко и јасно. — Даш, чоче! — Не дам! — Даш! — Не дам, нако сваком метак у главу !... — И тако их отјерам откуд су дошли.

Даклем, виде они да са мном на силу не могу, не исплати им се, нема ни међу њима лудих. Почели на лукавску, донијели ми писмо команданта батаљона, вјештога лажова, (а прије није био баш такав). Што се не бих од њега надао: лаже ме тај у бојама шареним и свакојаким, бесу даје и триста божјих вјера да ми се ништа зло неће десити, да само дођем у штаб и изјавим да немам револвера.

.. . Преварих се; варали су они и паметније од мене... Сиђох, како сам луд, без оружја; тобоже треба да им докажем да га немам. Онај ме тобоже пита, онај други записује, окупили се опет веки као да гледају. — Немашг — Немам. — А да ти није у џепу2 — Не! — И пипнух се да им докажем, Пипнуше и они да се увјере, па кад навалише десет на једнога... Ову су ми руку у рвању били ишчашили; ништа, прездравила је. Везаше будалу, па онда: воз-зи“ Дрино... право у руке Талијанима.