Наша књижевност

296 Књижевност

Завршавајући то значајно поглавље, тресну оковима и устаде да прошета, стеже песнице, куцну у зид и намршти се:

— Вала и ви тога дувана много трошите, чудо једно! Све димњаци куд год се човјек окрене; Таман као у подгоричком загвору кад задундере на све стране. Боже мој, чуднога ми уживања ту!...

Послије кратке паузе мрзовољно и укратко настави: како су га Талијани предали гувернерском суду на Цетињу а тај суд га опет вратио националистичком суду у Подгорици; како му је тај суд узео као олакшавну околност што прије рата није био комуниста а ипак га „грунуо“ на двадесет година робије...

— А сад им је и то мало. Знају они Гадију, и шта мисли и шта може да учини. А ни мени не да ђаво мира; никако не могу да их не уштинем. Зато су ме послали колашинској правди, да ме њена сабља коље...

Затим се замисли, педљима измјери дебљину зида у прозорском оквиру, куцну чврстим чукљем да опроба материјал и нешто нижим гласом запита:

— Људи моји, може ли се побјећи одавле2

На то Лукић спусти поглед као слаб ђак кад оставља бољима да се прославе одговором на тешко питање. Драгушић устаде, _испружи ноге-џи поче да чупка длачице на својој горњој усни. Мишо Вуковић се покрену, наслони на зид и сједе а Недић и Томељић се зачуђено загледаше у Тадију. Само учитељ Савовић покуша да се потсмјехне па се усред тога покаја и увуче главу у рамена Очекујући даљи развој разговора.

— Ви богами као да се тек сад будите! — закључи Чемеркић — Изгледа нијесте никад помишљали на то,

Овдје га је изглед преварио. Мислили су о том; у колашинском затвору се мислило о том више него о свему другом, искреније и јаче него игдје друго. Па, иако је, нарочито у тамницама, од мишљења до дјела пут далек и пун лукаво смишљених и кроз вјекове поробљавања усавршених препрека — одавде су била извршена два успјела и два неуспјела бјекства а пропало је неколико смјелих планова о заједничком нападу на стражу.

Прво је побјегао гимназист Дедић — ноћу, док су га водили на погубљење. Њега су брзо још у вароши ухватили а негдје у бјеласичким потоцима заклали, али они дјечји крици и вапаји и узбуна у којој су потрошени читави сандуци муниције — памтиће се као грозна четничка срамота докле Колашин постоји. Мало послије Дедићеве погибије побјегао је Рајо Боснић са три друга, вјешто и плански, тако да је затворској управи и четничкој полицији остала неријешена загонетка како су то они изнутра отворили собна врата замандаљена дебелом гвозденом штанглом са спољне стране и како да то не чује нико од унутрашње затворске страже. Пошто су нечујно изишли у ходник, пренијели су велику гвоздену пећ, која се тамо затекла, под капак таванице; пењући се на ту пећ, дижући и извлачећи један другог, пробили су кров и нестали

, ; Е + + | ЋЕ |

марке

мана оварлиреире

Дру ап поћааатпоа аи ии=

мапреоњс па

љемдуец ои ву