Наша књижевност

Свадба = 297

у мокрој прољећној помрчини. Тек сјутрадан, кад је већ било касно за гоњење, видјело се да су отишли. Баш тих дана на стрелишту на Брези један од осуђеника је пао на земљу и, лежећи у грчевима, кратким ножем исјекао сам себи везе на рукама а затим се дао у безизгледно бјекство; убили су га, али су притом, у гужви и пуцњави, закачили и смирили'и двојицу својих, па се тако и ово бјекство на свој начин исплатило. Почетком љета прескочио је зид и посљедњи — Милован Дожић. Сумњало се да је потплатио стражара, па је тај стражар, стари лопов Никола Минић, послије мјесецима трунуо у затвору глумећи зачуђеног и увријеђеног наивчину.

Гладна блокада и друге казне које су дошле послије Дожићевог бјекства исцрпле су и умориле затворенике доводећи их у оно стање кад појединац увиђа и признаје своју немоћ и препушта заједници да она, ако се шта може, учини за спас...

Као ново, невиђено и незапамћено чудно биће састављено од многих, под тешким тамничким сводовима поче да расте та заједница осуђених партизана, намећући свима своје захтјеве и погледе, своје неписане законе у моралу и држању, ријечи, мисли и надању. Ни бјекства више нијесу била приватна ствар а лични ризик није био једина кочница која уздржава људство — морало се мислити и на оне који остају, на све, на организацију. Нови затвореници, већ припремљени и дисциплиновани на терену, прилазили су том новом бићу послушно и са страхом да се у незнању не огријеше о његове прописе, а стари су одлазили на погубљења некако мирнији и увјерени да сад неопозиво својим гробом и именом приподају свијетлој војсци револуције.

Почетком 1943 припремала је затворска организација план за једно веће и масовније бјекство. Долазила је у обзир једна, углавном одређена, група неокованих затвореника која је под јаком стражом извођена до Липова да донесе дрва за кухињу и огријев. Остали затвореници, оковани, а међу њима већина руководства, били би жртвовани четничкој освети која би затим неминовно дошла, С остварењем тог плана се ипак отезало у нади~на боље дане и усло-

"ве, на везу с партијском организацијом на терену, на њену помоћ,

упутство и одобрење. Тако, у припремама и маштању прође зима а њене магле и сњегови однесоше многе главе другова из руководства које се три пута попуњавало. Почетком марта, кад сеи у затвору могао чути небески одјек "оповске паљбе из Херцеговине, изгледало је да се више нема куд одлагати. Два дана су ударне групе, спремне и већ усплахиране од спремности, вребале одређени знак да кидишу на наоружане стражаре, Грешком — тај знак не дође. Трећи дан „дрварг“ не изведоше: лукави жандар Рајачевић био је нањушио нешто опасно и упозорио страшљиву управу. У затвору се још није знало је ли у питању случајна опрезност или каква издаја, је ли наређење о забрани изласка привремено или стално. Још су се надали, али све мање; нагађало се, баш оно нај-