Наша књижевност
298 - - Књижевност
горе; жалбе за пропуштеном приликом биле су већ додијале и седмици и свим осталим собама.
Није чудо што је у таквој прилици Чемеркићево питање изазвало непријатне успомене и бол сличан оном кад се свјежа рана озлиједи. Нијесу могли скоро ништа да му одговоре. Само Мишо Вуковић, као да се ради о нечем добром, гласно зажеље:
— Кад би могао да се разболиш, па да те приме у болницу...
= Да се разболим> — припита Чемеркић и трже се као тол у тренутку паљења. — Могу ја то кад год хоћу; могу да истјерам на четрдесет степени ватруштине, само ми набавите десетак некуваних кртола, ваљда то није тешко...
И не би тешко. Сјутрадан Момчило Лукић доби преко поднаредника Обрадовића пет килограма кромпира по десетострукој цијени. Увече је седмица гледала како Чемеркић ждере некуване и нељуштене кртоле као јабуке. Да би им умањио бљутавост, посољавао је нагрижена мјеста; два-три пут се загрцну а онда продужи силом. Ујутру, црвен од ватре и закрвављених очију, он заоштреном шибицом изгребе десни и нациједи из њих пуну марамицу крви. Пљуцкајући крв саслуша упутства Миша Вуковића о томе којим ће путем ићи ако му успије бјекство, гдје ће наћи везу са Партијом и шта ће рећи тамо. Узе и сакри писмо, и онда га пријавише за љекарску као хитан случај.
Док су га спроводили преко трга, његов изглед и звекет окова привукоше пажњу уличних беспосличара. Неки се сјетише његовог јучерашњег доласка и одједном по Колашину прође с ужасом прича како је нови затвореник донио тифус у варош.
А њему се стварно мрачило пред очима; цеста као да се дизала горе, при корачању ноге су се незгодно сударале с њом; сјенке су му се купиле око очију стјешњавајући видик. Ипак га то не спријечи да у болничком дворишту, на дрвљанику, распозна жељени и вољени предмет — сјекиру. Ех, да му је само минут времена: да само дочепа ту сјекиру, снага би му се повратила; да само удари њоме по оковима, ноге би му окрилатиле !...
Послије дугог чекања уведоше га код доктора Шарића-,,Перолина“, човјека који се више од свега хвалио тиме што је „прашки ђак“.
И збиља је дуго времена доктор Шарић био ђак, и то слаб, најгори ђак у Прагу. Надимак „Перолин“ добио је по чудној сродности његових уста са штрцаљком за освјежавање великих биоскопских сала. Та уста су лучила и непрестано избацивала на предмете око себе, у ваздух или на лица саговорника, заједно с глупим и празним ријечима, читаве кише пљувачке. Имао је још једну ману — говорио је митраљески брзо и ти говори су се састојали од бескрајног понављања истих безначајних израза.
Још као студент, а то је било све до недавно, Перолин је успио да једним подвигом уђе (додуше не по имену, него само као „брат Југословен“) у један зборник чешког медицинског хумора. Наиме, на практикуму из физиологије код професора Мареша дали су му
| Е |
|
ин