Наша књижевност

грми

299

жабу чија је леђа „брат Југословен“ по упутству натрљао соном киселином... — Па, питао га је професор Мареш, шта сад ради жаба» — Мрда, госн професоре; мрда, мрда, мрда... — осуо је Перолин. Пошто овај за српски језик обичан глагол у чешком има друго, како изгледа, за женски пол увредљиво значење — професор, збуњен кишом, опоменуо је Шарића да том испиту присуствују и колегинице, а овај је на то угнуо главу у рамена, затворио очи и, као да каже „ипак се окреће“, потврдио своју ранију опаску осувши још један рафал мрдања и кише, — А шта сад треба учинити са жабом2 — упитао је професор у намјери да промијени неугодан разговор. Требало је по лабораторијском правилу само да опере жабу водом која је стајала у чаши пред њим, али — Неролин то није знао. Послужитељ Жишка покушава да га спаси и иза

професорових леђа показује му чашу на столу; професор такође“

жели да помогне „брату Југословену“ и пита га: — Па зашто вам је ту та чаша с водом2... — Тада, уображавајући да се досјетио, Перолин брзо зграби чашу воде и, на опште увесељење присутних, испије на екс. Вјероватно је силним штрцањем већ био истрошио све своје резерве течности.

Стојећи пред љекаром, који је на такав начин ушао у медицинску књижевност, Тадија Чемеркић се заљуља на ногама готов да падне у несвијест, али га Перолин брзо освјежи једним тушем кише и низом питања — шта га боли, шта му фали, и зашто је њему дошао. Затвореник руком обриса очи и лице, затим обриса длан о чакшире и таман хтједе нешто да одговори — кад га прекиде нови пљусак. Изненађен, он ипак ријеши да издржи све тропске кише за љубав оне тамо сјекире на дрвљанику и слободе која послије ње долази. Кад му затим Перолин нареди да зине и кад болесник на врелом језику осјети капи бале — једва се уздржа да не поврати. Ипак се снашао да из рањавих десни исциједи још мало крви, а то више од свега убиједи доктора Перолина. Он, који је комунисте мрзио више него по службеној дужности а затворенике примао само по препоруци и изузетно — прими овог, јер је одговарао оном малом броју књишких претстава које је доктор Шарић имао о болестима. |

У болничкој соби међу четничким рањеницима и забушантима који су се унапријед постарали да не буду рањеници, Чемеркић се покри ћебетом по глави и утону у упорно ћутање које му је врло тешко падало у таквом друштву. Они су га задиркивали, изазивали и смијуљили се на неке досјетке чију смијешну страну Чемеркић никако није могао да нађе. Послије, да га наљуте, запјеваше, сложно, као неки магарећи хор састављен од ритања, ревања и натезања: Партизани, црни врани, Црни су вам дошли дани...

Како би им радо одговорио и са колико би им пјесама могао да одговори! А он се ипак уздржа — гризао је рукаве на капуту да бар