Наша књижевност

Ро 5 У А Бар је Ми «> ДР зиијнуеа иУ ПИ ПИРА |

300 ; “ Књижевност

тиме запосли вилице. Онда се јави пискав глас плашљивог љигавца и изрази жељу да коље комунисте, То би добро, јер се сад некако све окрену против љигавца. Узеше да га питају колико их је већ поклао, је ли их све покопао, је ли он тај што га онолико хвали Радио-Лондон сваке ноћи... По свој прилици био је то неки јадо, јер почеше да падају приговори на рачун његове жене — а за ту врсту шале четници су имали много више смисла, Испостави се да је та жена чувенија од мужа, јер „даје прилоге у натури“ и не цицијаши, а сем тога воли да части госте, нарочито кад јој муж није код куће. Узалуд љигавац покушава да ствар прими са шаљиве стране — поклапају га и притискују на болно мјесто, глас му се мијења и кида и све јасније мирише на сузе.

— Само јој једна ствар не ваља, — полако и сигурно као с коња изводи неки промукли бас, — никако та жена не разликује странке. А, јок! Она ти о том не води рачуна, Четници, партизани, милицајци, све што носи панталоне за њу важи као једна странка. Даје брате и шаком и капом, оном ко прије стигне од те њене странке и стално јој је пуна кућа.

ЈБигавац се ућутао — као да је од запрепашћења изгубио моћ говора, а шаљивчинама се то не свиђа.

— Еј! — зову га, — Вучеља, Мрчеља, кућа ти се ископала, чујеш шта вели Машан>

Али Вучеља упорно ћути. Чује се како тапће стражар у ходнику као коњ пред крчмом. Затим шкрипи један кревет, неко устаје и гази по поду.

— Спава, — вели, а по гласу се види да не вјерује у то.

— Паметан човјек: остаће и за њега доста.

— Остат богами, више но што му треба — тврди Машан као стручњак. — Недодер је то, људи моји... — и с огромним одушевљењем опширно описује облине и превоје женског меса. Затим уздише и пјева:

Да-а попијем ко-оју чашу и пре-ескочи-им Је-елу нашу, да по-пи-јем..,

Одједном, без икаква прелаза, почиње гласно да јечи, а то као да је знак за све остале, чак и за успаваног Вучељу. Кроз јауке се једва чује отварање врата и улазак доктора Перолина који брзо звоцка „шта-шта-шта-шта-шта-шта...“ и трчкара између кревета. Стигао је до Тадије и стргао му покривач с лица дајући му тиме прилику да помакне и уз звекет ланаца згодније намјести утрнуле удове,

— Готов, готов, 'вај је гот-тов. Го-отов! — објашњава доктор некоме. — Да нам тај не донесе тифус, докторе» — забринуто пита

Машан. — Ти-ти! — штрца Перолин. — Какав тифус, какав тифус! Крв, крв, крв баца 'беркулоза.

“

аљдевиве