Наша књижевност

МЕ

Свадба | . 301

— А ти што си нам навалио 'беркулозу у собуг — буни се Машан. — Виђи! Довео га да ме зарази! Мало ми је што сам крв своју. лио, него сад да се ојектичам поврх тога. /

— А ви прозор, прозор... Прозор отворите, — стишава га доктор.

Сад и Тадија чежњиво гледа тај прозор без решетака, прозор који се може лако и нечујно отворити, кроз који се једним скоком може винути на земљу, и стићи до дрвљаника, сјекире и слободе, до партијске везе, просто до везе са животом. Осјећа да све то виси на танкој нити над понором и да се све одједном може срушити или добити, Срушиће се ако нешто посумњају прије мрака, добиће се ако га пусте да заноћи, а обје те могућности тако су близу једна другој и тако им је тијесно као да стоје на истом игленом врху. Обузима га страх, хладан и голицав истовремено и он уз дрхтај затвара очи а језиком притиска рану на деснима и из ње тјера цурак крви по уснама,

— Не, не, — закључује Перолин, — 'вај неће дуго, 'вај не може дуго. Само га треба догурати до прозора, да дише, да дише...

И збиља... Шали ли се тај смијешни човјек» Догурали су га до прозора и Тадија осјећа млаз свјежег ваздуха на ноздрвама, Не смије да отвори очи, боји се да ће га сам поглед издати. И ћути и свим чулима слуша — откуд ли ће се појавити опасност»

Затим је отишао доктор а дошао ручак. Чуло се како лапћу усне и нестају супе, како тандрче кашика чупајући дно лимене порције и како се Машан опет жали на слабу храну а Вучеља му улагивачки потврђује, како се Машан не осврће на те потврде и мргодно брунда:

— Дај ти од оне пршуте, чему је штедиш! Чуваш је као сироту ону работу, а ако дођу партизани направиће пршуту и од тебе. Дај вамо, како то сијечеш ка без руку!

— Ако партизани дођу, — јавља се сад неки нов звучан глас, поткријепљен супом, — направиће они и од Машана пршуту, те велику. Гој се ти Вучељином крметином, а искијаћеш је на нос, ја што ти кажем! Знаш како су комунисти, као касапи, кивни на дебеле; одмах ће из тебе жива почети да ваде сапун. Е, кукавцу, да ми је да то гледам, хихихи, што бих се исмијаоо00!... ~.

а ер Муа! — каже Машан преко залогаја и објашњава тек пошто је прогутао, — кад они мене не ухватише у Босни, кад сам им право у руке био дошао, г-а, више они мене жива не виђају!

Је Богами... — сумња онај, — може свашта да буде, што 'на ријеч „не зареци се!“ Не лези враже, могли би да те потраже. А толику пр шну је тешко скрити, нако у земљу. О-опасни су партизанци!... — Опасни! — потврђује Вучеља, — Нарочито они с пикавцима... је Ћут ту, шта знаш ти! — брекну му Машан. — „С пикавцима.,.“, а нит их је чуо ни видио, него се сакрио: жени под реп, па

РА ОИРИКОТРУ кевће, Да га човјек не познаје, помислио би „еј, ђиди-јунака!“, а овамо; ништавило једно подмукло и позглобно. Књижевнос —' 5