Наша књижевност

302 > 5 Књижевност

Сјутра да дођу партизани, испричало би им то на какве је Исусове муке тобоже било код четника и како су му све узели и реквирирали

— То не би било право, — опет се мијеша онај трећи, — Зар да ја и ови други одговарамо за пршуте које си му ти сам реквирирао и прождрог Нема од тога ништа, Машане, и код партизана свак за себе одговара!

— Господе Боже! — љути се Машан и мумља. — Вала, међер, има свакојаких људи на свијету, а ово је дошло вријеме да брат брату не верује. Лијепо га учиш; лијепо је, мислиш, то од тебе! Добро, добро!..

Тадији је већ додијало да их слуша. Нолако, да га не прими> јете, он подиже крајичак ћебета да види прозор. Одавно није видио љепшег прозора: тако је оштро усјечен у бистро небо, у тај живи извор пролећних мириса; тако братски отворен вијугавом брдском путу у даљини; тако чисто у одбљеску окна показује башту и рудину и крајичак дрвљаника пред болницом, Сјекира се не види, али она је сигурно тамо и тамо би је рђа изјела у случају да четнички лењивци продуже своју владавину... Ипак, за сваки случај, тамо испред ноћи потражиће Тадија да изађе и наћи ће начина да се увјери стоји ли све на свом месту. Али је дан још дуг, страшно се одуљио ово од нове године, а само један тренутак је довољан да отвори страшан тамнички понор под човјеком, понор на чије ће га дно-опет одвући тежина окова. Колико је сати, колико тренутака и опасности још до ноћи! Може се Јован Марковић присјетити да га повуче, могу га некако нехотично одати другови из седмице, можв се онај луцкасти доктор-штрцаљка предомислити и убацити му стражара у собу...

Док четнички рањеници и забушанти хрчу свој поподневни сан, Тадија претура по глави најразличитије могућности, Сад му се чини да стражар и не би био такво зло: заспаће, а ако не то — Тадија ће га једним ударцем успавати. И таман би му добро дошла његова пушка, Али ако стражара поставе под прозорг.. Спасоносна ноћ даће и томе неко рјешење, само је треба причекати, само да од бола у мозгу и притиска на срцу не полуди чекајући... Јер, збиља је страшно: чини му се да, ако ова замисао пропадне, више неће имати снаге да покуша нешто друго.

Да се одмори — гледа блијед одбљесак болничког дворишта у прозорском окну. Види се кров неке шупе, младо стабло једне воћке, жица на којој се суши болнички веш и угажена стаза према дрвљанику. Тих вјетар клати прозорско крило, помиче и мијења одбљеснуте слике и десно и-лијево а повезује их само бијели прстен облака у дну неба.

Болница је на крају града — иза ње је само централа, а затим лугови и Тарг. Других препрека нема. Стражар ће чути звекет окова тек кад Чемеркић буде већ напољу, а тада — док утрчи и види, док направи узбуну — узбуниће се и сам. У мраку је све црно, имаће куд да пуца и мимо њега, Још увијек у ватри, Чемеркић закрвављеним очима гледа доњи дио прозорског оквира и шапће: