Наша књижевност

ан уе: %

ЊЕ по тећи

Свадба

— Оће ли ми бити суђено да то прескочим»..

А не би му суђено. Једна мала, кратконога, ником непотребна а случајно измишљена лаж, застрашујућа лаж о тифусу, стави се између њега и слободе. У току дана је она расла добијајући снагу непобитне истине, гласове свих беспосличара и убјеђење свих који се плаше смрти — а они су некако свуда у већини, Та појава биће сасвим разумљива кад се узме у обзир да је Колашин видио и окусио све друге несреће везане с ратом и да је још само ову очекивао с чврстим убјеђењем да га ни она не може разминути, Она се сад, ето, појави унапријед.

Било их је који су тога дана легли у постеље убјеђујући себе и друге да се с њих неће дићи, а било је и таквих који су зажељели да се разболе — како би их тифус овако или онако ослободио фронта.

Срески командант Лазаревић, бивши инспектор министарства просвете и писац једног плагијаторског уџбеника националне историје, бестидан пљачкаш који је у свом обору држао и музао краве отете од свог комшије (партизанског симпатизера Јанковића), националиста и аристократа по убјеђењу и човјек који није ишао на фронт јер није могао да замисли шта би тамо радио — дочу те гласове о тифусу, нареди да му доведу доктора и оштро га прекори. Јадни Перолин — од страха му се била замрзла штрцаљка. Није смио ни да помене „беркулозу“ или нешто слично, није зуцнуо плашећи се да га не прогласе сумњивим — само је бојажљиво дисао кроз нос.

Док је Тадија, изнурен од чекања ноћи, погледом тражио прву звијезду у вечерњем небу — пред болницу стиже Рајачевић с Неорићем и четири спољна стражара. Узели су болничка носила и пренијели огорченог Чемеркића у затвор. Кад су га спустили у затворску. собу — лице му је било сиво и опрхло као да је грађено од сувог пепела, а очи јетке, наливене отровом. Задуго није могао ништа да проговори, тако да другови у седмици са страхом помислише да је Чемеркић стварно нехотице пронашао начин за вјештачко добијање тифуса.

Дубоко ноћу, док се окретало за тај дан ваљда посљедње коло

покера, Тадија подиже главу и опсова; — Ма-ајку им курву, сад бих био с ону страну Таре! Шта! Цар ми не би био ни до кољена, само да се шуме дочепам!.. — И, као

да се одлучио на оно. најтеже, подиже глас: — Дајте нешто да једем, још се ја не дам!

Те ријечи овеселише људе у седмици. Устумараше се; Драгушић чак одбаци карте — а учитељ Савовић заборави да га опомене за такав прекршај — да потражи свој заструг са сиром, Томељић принесе сточић који је служио умјесто трпезе и распореди по њему лук, паприке, хљеб, сир и повелико парче сланине, Недић и Вуковић се значајно погледаше намигујући један другом уз осмијехе, а Момчило Лукић сједи сав запањен и гледа: како тај систематски једе! Одломи крупно парче хљеба, стегне га и направи збијену тврду куглицу, па као да њој говори: — Не, не може то! — трпа је унутра; 4%ж