Наша књижевност

304 - 2 : Књижевност

— Није човјек створен за клање! — и дубоко загриза у сланину као да је она крива; — Још ћемо се ми погледати! — а баца пут врата петељку смазане паприке: — Тек сте ви осјетили партизанске шмајзере! — и нова, тврда кад-камену лопта хљеба иде унутра. — А послије тога долази Мара са сватовима! — и сузе га пробијају, јер је у љутини сажвакао читаву главицу лука. — Бићу и ја један од њених сватова, бићу вала макар за један дан!...

Зној га спопада, а он једе и свађа се и изгледа као да је у том

главно свађа а не јело. — Запаприли су им, запаприли! — дува на сљедећу паприку, — Стегли су их, стегли! — и стеже нову лоптицу. — Задали су им страх пролетери!

___Кад је престао било је крајње вријеме. Као да га мало зачуди што је сточић празан, али он то брзо заборави.

— А што сам се наслушао! ЈЉуди моји, исплатиле су ми се све оне муке! — и засмија прво Савовића а затим и све остале причајући о докторовим кишама, Вучељиним тешкоћама и Машановој бризи.

Сјутрадан на шетњи изненади све својом појавом и неким нарочитим весељем које је изражавао највише учестаним војничким поздравима. Покушавао је да принесе пету пети а притом звонко

сударао два челична обруча окова. Читаво двориште је звечало од,

његових парада које се никако нијесу свиђале Јовану Марковићу. Пети дан таквог поздрављања попусти и напуче лијеви окови та пукотина поче да расте брже него што је Тадија замишљао. Само

је десни обруч остајао неоштећен и то га забрину.

Једног дана му приђе Анчић:

— Да те питам: зашто ти тако поздрављаш»

— Из чисте ћефи и воље; рођени војник сам ја.

— И ти то мени причаш! — прекори га жандар. — Из чисте воље

'нико сам себи не ломи ноге. А ја ћу да ти кажем: ти то радиш да би

олабавио окове, спремаш се да киднеш, 'Е, неће ти упалити!

— Шта га знаш, може и да упали, — наљути се Чемеркић, Лисац жандарски, само на то мислиш! Ако не успије ово, смислићу нешто друго, а не можеш ми забранити да смишљам!

Уствари, то друго је већ било смишљено. Пошто је дознао да је Боснић побјегао из четворке — Чемеркић откри тајну његовог бјекства, и то доста једноставно. Излазећи на шетњу, дошуњао се до те-собе и само гурнуо руку у шупљину остављену за мандал на зиду уз довратак. Извукао је са дна неке згужване хартијице а за прсте му је било прионуло нешто ситне говеђе длаке. Ту мора да је било набијено више таквих хартијица — досјећао се Чемеркић — и двије-три лопте од уваљане длаке које су нечујно одбиле штангу из шупљине и непримјетно оставиле отворену ћелију, Боснић је при

бјегству све то опрезно понио са собом да не остави трага; можда

је неком од другова и казао, али је тај погинуо прије него је успио да шта учини или каже другом — па се тако тајна угасила.

Сад је Чемеркић пажљиво и постепено пунио шупљину пред вратима седмице стризама папира и крпе и лоптицама хљеба, а истовремено је тражио од другова који су имали какве везе с укућанима

љесрвфаринадискод.

љасреденараукатна конта дар