Наша књижевност

Врло обиман, он се одликује мнотим његовим особинама, а најпре оном главном: да луцидно и сва-

„ком јасно објасни и најтежа пита-

ња. У тим списима се огледа такође Белићева верзираност и ван лингвистике, у многим наукама и појавама живота. У свом публицистичком раду Белић је увек био патриот у најбољем смислу речи. За балканских ратова и током првог светског рата он пише књиге и чланке или држи предавања по иностранству о нашој прошлости и нашој борби за уједињење на руском и француском језику, бранећи праведна права наших народа на слободу и независност. Али је, несумњиво, најбоље у овој врсти и можда једно од најбољих његових дела уопште, његова расправа „Србија и јужнословенско питање“ која је штампана у Нишу год. 1915 као рукописл Далеко од шовинизма и фразирања, Белић је у овој својој расправи с ретком јасноћом захватио до танчина многе наше проблеме научним методом, па ипак сасвим доступним начином излагања.

Али то нису једини резултати Белићеве делатности. Као организатор многих научних установа и као педагог, он такође има многе, неоцењиве заслуге. Дуго година секретар и претседник Српске академије наука он је потстицао па чак и лична изводио многе подухвате, до највећих размера. Његови часописи „Наш језик“ и „Јужнословенски филолог“ имали су врло велику улогу у нашем културном животу. Захваљујући његовој настави на Универзитету и његовом неговању нових генерација наше су средње и више школе добијале добре наставнике српскога језика.

Лингвист и филозоф језика европских размера, др А. Белић је, сем тога, у границама своје отаџбине био целога живота међу највреднијим службеницима народа.

Ба Д. и а / 1 Унеколико сажета објављена затим и латиницом 1916 у „Југославенској библиотеци“ у Њујорку.

ДВАДЕСЕТ и ПЕТ ГОДИНА УМЕТНИЧКЕ АКТИВНОСТИ ВЈЕКОСЛАВА АФРИЋА

Крајем октобра, свечаном премијером уметничког филма Барба Жване, за који је сам написао сценарио и сам га режирао, прослаБио је Вјекослав Афрић, директор Филмске школе у Београду, двадесетпетогодишњицу своје уметничке активности у позоришту и на филму. Глумац и редитељ Вјекослав Афрић припада групи оних наших позоришних уметника средње генерације, који су своју делатност отпочели у изванредно тешким Условима уметничке егзистенције између два рата и, упркос свих запрека и тешкоћа, успели да сачувају, и као људи и као уметници, пуну моралну равнотежу. Свој уметнички пут Вјекослав Афрић је отпочео, У својој 19 години, 1924 године, једном малом улогом. Носећи у себи знатно животно искуство, за које није могао још да нађе прави сценски израз, он се после тога посвећује студирању технике глуме. Завршивши Драмску академију (1927), он се у једном младом позоришном колективу, који одлази на турнеју у Чехословачку, истиче извесним даром непосредности, која је спојена с интелектуалним проницањем у психолошке и социјалне проблеме. У бизарном репертоару Јанка Полића Камова и Улдерика Донадинија, — театру који је сав прожет експресионистичким трагањем, — он даје улоге које је критика одмах уочила.

По повратку из Чехословачке, настаје период позоришних лутања Вјекослава Афрића. Немиран и интелигентан, пун стваралачке енергије и племените уметничке маште, он нигде не може да се смири, јер га у свим позориштима коче бирократски дух и противуметничке тенденције. Тако је радио у сплитском, сарајевском и бањалучком позоришту: тако је једно време у Позоришту удружења глумаца путовао по Србији, док се најзад није скрасио у Загребу, где је остао све до окупације Југославије. За то време Афрић је креирао читав један низ